Predavanje na Međunarodni dan Roma
Paviljon kulture Hanover, 8 april 2009

Zimi 2008 pozvani smo od direktorke regionalnog ureda Svetske zdravstvene organizacije u Beogradu, dr. Dorit Nitzan, na saradnju u misiji ove organizacije na Kosovu. Svrha ove misije bila je ocena situacije u izbegličkim logorima u severnoj Mitrovici, gdje nekoliko stotina Roma i Aškalija, gotovo deceniju živi na terenu otrovanom olovu u blizini rudnika Trepća.

Stanje u izbegličkim logorima Česmin Lug i Osterode je tako specifično, da je jedino moguće rešenje saradnja međunarodne zajednice sa lokalnim čelnicima u oba dela Kosova. Ipak, verujemo da ovaj slučaj može da služi kao ilustracija određenih problema vezanih za povratak i reintegraciju Roma na Kosovo.

Logor za izbeglice Česmin Lug i Osterode udaljeni su samo nekoliko milja od rudnika Trepća, napuištenog u leto 2000. U novembru 1999 UNHCR je na praznom zemljištu u neposrednoj blizini ovih rudnika smestio više stotina IRL iz romskih Mahala u Kosovskoj Mitrovici i južnom delu pokrajine. Kad je počelo da se čini da stalni povratak izbeglica više nije moguć, UNHCR je krajem 1999. godine sagradio drvene barake što je naizgled značilo da je privremeno rešenje postalo stalno.

 

U otprilike isto vreme su kod francuskih  vojnika KFOR-a koji su bili smešteni u blizini izbegličkih logora (vojnički logor Osterode) otkrili značajno povišen nivo olova u krvi. Nakon toga je bivši šef civilne administracije UN-a, Bernard Kouchner naredio da se rudnik zatvori i izvrši detajlna inspekcija kontaminacije olovom čitave okoline. UN-lekar koji je objavio svoja pronalaženja u novembru 2000 zahtevao je da se izbeglice evakuišu a teritorija zatvori i napravi nedostupom ljudima.

Deset godina kasnije, izbeglice i dalje žive u istom okruženju. A rešenje još uvek nije na vidiku.

RomaMahalla

Izvor: Danish Refugee Council

Na prvoj slici vidimo vazdušni snimak Kosvske Mitrovice. Žutom je označeno područje bivše Romske Mahale, koja je bila jedno od najvećih i najstarijih romskih naselja u regionu. Između 15-tog i 16-tog juna 1999, gotovo nedelju dana nakon završetka rata, Mahala je bila uništena i njeni stanovnici proterani. Danas je Mahala, politički gledano, u južnom delu Kosova. Izbeglice su smeštene pod srpskom kontrolom na severu.

Svetska zdravstvena organizacija sprovela je nekoliko analiza u regionu. One su potvrdile da je tlo u okolini rudnika veoma zagađeno teškim metalima i da svi stanovnici imaju povećani nivo olova u krvi. Takođe su pokazale da Romi i Aškalije smešteni u izbegličkim logorima imaju viši nivo olova u krvi nego ostali stanovnici podrućja.

U junu 2004 tadašnji direktor kosovskog ureda Svetske zdravstvene organizacije Gerry McWeeny spružila je alarm i pozvala na evakuaciju svih trudnica i dece. Četiri meseca kasnije ponovila je poziv i tražila privremenu evakuaciju svih stanovnika logora dok se ne pronađe konačno rešenje.
2005.je pitanje kratko privuklo međunarodnu pažnju. Tome su doprineli izveštaji nevladinih organizacija i međunarodnih predstavnika na visokoj razini, kao što su bivši ombudsman Kosova Marek Novicki i Specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN-a za interno raseljena lica, Walter Kälin, koji su svi zahtevali hitno rešenje problema.

Početkom 2006. UNMIK i druge međunarodne organizacije pozvale su izbeglice da se privremeno presele u bivšu francusku kasarnu, renoviranu u ovu svrhu. Nekoliko meseci kasnije u ustanovnoj ceremoniji za rekonstrukciju Romske mahale izbeglicama su obećani novi domovi. 

Kasnije ovog meseca (april 2009) trebalo bi da se završi druga faza projekta obnove. Međutim, ovaj projekat koji je bio pozdravljen kao najveći projekat za povratak Roma na Kosovo (gledaj video francuskog Ministarstva obrane) ima nekoliko nedostataka:

Prvo, gradska uprava južne Mitrovice htela je na mjestu gde su Romi nekad živeli sagraditi tržni i sportski centar. Oni su koristili argument da su neke od kuća sagrađene na opštinskoj zemlji te da njihovi vlasnici ne mogu da predlože dokaze o vlasništvu što na Kosovu nije neuobičajeno.

Kompromis je bio dostižen tek nakon što je međunarodna zajednica ugodila zahtevima opštine I prepustila joj deo bivše Mahale.

To je međutim izazvalo gnev među bivšim stanovnicima Mahale čiji predstavnici počeli su da bojkotuju Upravni odbor za obnovu Mahale.

Činjenica da je obnova Mahale povezana sa povratkom Roma na Kosovo imala je određeni uticaj. Povratak u Mahalo trebao bi da služi kao primer da su uslovi za uspešan povratak izbeglica dostignuti.
Prema podacima UNHCR-a do sada se je u Mahalu vratilo više od 440 ljudi. Oni žive u četiri stambene zgrade i nekoliko desetaka višekatnih zgrada. Predstavnik bivših stanovnika Mahale odlućno je demantirao ovu informaciju. Prema njegovim rečima je više od dvadeset stanova i kuća praznih.

I zaista, tokom naše posete u januaru videli smo mnogo praznih kuća. Vrata su bila širom otvorena a prozori uništeni. U jednoj kući smo na zidu primetili napis OVK. Komšije kažu da vlasnici ove kuće žive u inostranstvu i ne žele da se vrate.

Stanovnici Mahale koje smo sreli na ulici, žalili su se da nema posla. Rekli su da iako su agencije za pomoć redovno posećivale Mahalu, nisu izvele nikakvih projekata. Kažu da nema osnove za povratak te da žele da napuste Kosovo.

U stvari, situacija u Mahali koja je pre rata nudila dom 8 000 do 10 000 ljudi, nije najprivlaćnija za povratak ljudi. Nakon što su sklonili ostatak ruševina, najveći deo Mahale je danas pustinja. Uz izuzetak policijske stanice koja se nalazi u u jednoj od stambenih zgrada, hitne pomoći i skromnog igrališta za decu, nema javne infrastrukture.

Mogućnosti zapošljavanja skoro ne postoje. Čak obećani prevoz za školsku djecu je bio zaustavljen zbog nedostatka para. Deca koja se školuje na srpsko-govorećem severu rekli su da su bili prilikom prelaska mosta preko reke Ibar maltretirani od strane kosovskih Albanaca. Pored kuća širi se smeće. Očito se smeće ne odvozi, verovatno zato što stanovnici ne plaćaju poreze.

Međunarodne organizacije ukljućene u projekat rekonstrukcije  nisu bile u stanju da daju informacije o poreklu sadašnjih stanovnika Mahale. Osobe s kojima smo razgovarali rekli da su došli iz Srbije ili Crne Gore.

Iako bi ovog meseca (april 2009) 24 porodica trebalo da se vrate u Mahalu, većina izbeglica želi da ostane na severu. Razlozi za to su mnogi, a možda je jedan od njih i činjenica, da je socijalni sistem finansiran iz Beograda za njih povoljnjiji.

Na početku bilo je planirano da izbeglice ostanu u bivšom francuskom logoru Osterode devet meseci, što je bilo pretstavljeno kao privremena stanica na putu u novi dom. Neka od dece sa visokim nivoem olova u krvi prošli su kroz terapiju koja se je završila nakon kratkog vremena pod nejasnim okolnostima.
U martu 2008 je Odeljenje za zdravstvo u severnoj Mitrovici sprovelo nove testove, koji su pokazalo da je nivo olova u krvi od dece još uvek vrlo visok. Za upoređenje: U industrializovanim zemljama sad se smatra vrednost pet mikrograma olova po decilitar krvi kao gornja granica. Ispitivanja sprovedena u martu 2008 pokazala su prosećnu vrednost od 38,9 posto mikrograma po decilitar krvi.

Visok nivo olova u krvi dovodi do trajnog oštećenja zdravlja, posebno kod dece. Može da ošteti mozak što se odražava između ostalog i na smanjenoj inteligenciji. Olovo se u trudnoći prenosi sa majke na dete.  
Poseta u januaru u najvećoj meri bila je namenjena sastancima sa pretstavnicima međunarodnih organizacija i lokalnih vlasti. Ispostavilo se je da je veličina katastrofe dobro poznata i priznata te da postoji konsenz da se izbeglice pod hitno evakuišu. Pitanje je, međutim, gde, jer izbeglice ne žele da se “vrate” u Mahalu, a na severu čini se da nema mesta za njih, ili, preciznije, srpska politička elita nije spremna da ih trajno smesti na severu.

Poseban problem je i to, da je UNMIK predao svoje nadležnosti EULEX-u koji na severu nema uticaja. Iznenađujuće je da su predstavnici međunarodne zajednice prihvatili blokiranje od kosovskih Albanaca i kosovskih Srba, a krivili Rome da njihova situacija nije rešena. Trebalo bi biti jasno da su Romi ponovno postati igračka političkih interesa između Srba i Albanaca na Kosovu i stoga više od bilo koje druge grupe zavise od potpore međunarodne zajednice.

Ovo pokazuje sledeći primer. Tekom sastanka sa Svetskom zdravstvenom organizacijom  je direktor javnog zdravstvenog u severnoj Mitrovici, koji je isto lokalni političar, jako dirljivo opisao kako je nemoćno posmatrao proterivanje Roma iz Mahale i kasnije posredovao da se oni smeste u njegovoj opštini Leposavić. Nakon toga je dodao da više ne mogu da ostanu tamo jer okupiraju jedno od najboljih lokacija u opštini za koju su predviđeni drugi planovi.

Sa obzirom na činjenicu da međunarodna zajednica u deset godina nije uspela da obezbedi siguran dom nekoliko stotinama interno raseljenih Roma i Aškalija, pitamo se kako će da organizuju povratak nekoliko desetina hiljada ljudi na Kosovo. Ovo smo ispostavili pretstavnicima  UNMIK-a koji su rekli da još nema uslova za povratak izbeglica na Kosovu.
Pretstavnik UNMIK-a rekao je da čak da je reintegracija prisilno vraćenih Albanaca pretstavljala problem ako im se nije obezbedio smeštaj, te pozvali našu organizaciju da lobira kod zapadnih vlada da se uzdrže od prisilnih povrataka. Isti odgovor smo dobili od drugih pretstavnika UN-a.

U oktobru 2007 je Vlada Kosova ispod pritiska sa strane zapadnih zemlja domaćina usvojila strategiju za integraciju neuspešnih tražilaca azila i ilegalnih migranata. Ova strategija,  nacrtana pod jakim uticajem međunarodnih organizacija kao što su UNMIK i UNHCR, dizajnirana je da primi do 5 000 ljudi godišnje ali njena implementacija pretstavlja probleme. U svom najnovijem izveštaju UNMIK navodi da integracija ranjivih grupa, u koju pripadaju Romi pretstavlja razlog za brigu.
Određene Zapadne vlade sad očekivaju da će tranzitni centar za izbeglice koji treba da se izgradi, prvo da funkcioniše kao privremeni smeštaj za deportovane tražioce azila. Ali do tada će se još dešavati da budu deportovane izbeglice primorani da prespavaju noć na ulici.

Osim ovih temeljnih problema skoro nema mogućnosti zapošljavanja za Rome na Kosovu. Kao statistike UNMIK-a prikazuju, skoro nema Roma u javnoj administraciji i javnim preduzećima, sa izuzetkom skupljanja smeća čime se bave u većini Romi. Takođe, u međunarodnim organizacijama skoro nema zaposlenih Roma.

Zbog svega toga ne začuđuje da Romi više od bilo koje druge zajednice na Kosovu, zavise od novčanih pošiljka iz inozemstva. Prisilni povratki stoga imaju dvostruki negativni uticaj: na one koji su deportovani i na njihove porodice na Kosovu.

Političku situaciju na Kosovu smo osvetlili samo sa primerom IRL na severu. Slična situacija postoji i u drugim krajevima, na primer, u Rudešu u blizini Peći, gde su aškalijske familije sprećene od povratka na njihova izvorna mesta jer ona sad pripadaju podrućju koje je sada u planu međunarodnog posrednika Martija Ahtisarija određeno kao zaštitna zona. Kako god, sad je povratak izbeglica i međunarodno pravo zajamčeno u UN Rezoluciji 1244 (1999).

Ali, čak I u manje napetim situacijama Romima ne ostaje ništa drugo nego da se prilagođavaju lokalnim većinama. Na veliko proglašavana prava manjina njima ne koriste baš mnogo. Većina tih prava je jasno dizajnirana za kosovske Srbe. Za prava kao što su uporaba materinog jezika u poslovanju s lokalnim vlastima ili nastava na materinom jeziku u potpunosti zavise od lokalne političke situacije koja je u svim slučajevima nepogodna za Rome.

Primer: Kosovski službeni list objavljuje se u takozvanim službenim jezicima albanskom i srpskom, engleskom jeziku, turskom i bosanskom. Razlika između bosanskog i srpskog je osim ćiriličnog pisma minimalna, dok je romski jezik sasvim svoj jezik.

Školovanje na romskom jeziku ne postoji nigde na Kosovu. U nekim srpskim školama romski jezik postoji kao neobavezan predmet. To je ne samo u suprotnosti sa Ustavom i Zakonom o upotrebi jezika ali i ometa integraciji dece koja su rođena i odrasla u inozemstvu, i stoga pored  jezika zemlje domaćina samo govore romski.

Već smo pomenuli diskriminaciju Roma na tržištu rada. Još jedan oblik diskriminacije je isključenje Roma iz javnih usluga. U nekim slučajevima kao što su snabdevanje strujom ili kolekcija smeća postoje objektivni razlozi za to – ove službe se ne nude onim koji nisu u prilici da plate. Jer Romi pripadaju najsiromašnijem delu stanovništva ovo na kraju rezultira u diskriminaciji.
Naš boravak na Kosovu je bio prekratak da bi dobili sveobuhvatnu sliku o sigurnosnoj situaciji. Čelnik UN-ove civilne uprave Lamberto Zannier nedavno je izjavio da je stanje na Kosovu stabilno, ali potencijalno promenjivo. Osim političke situacije značajan faktor je i činjenica da je Kosovo tranzitna stanica za mafiju i krijumčarenja bilo koje vrste. Naši kontakti na terenu otkrili su nam da Romi i dalje žive u strahu. U jesen prošle godine primili smo vest da je romska žena silovana u bolnici u Prištini. Od stida i straha od odmazde porodica nije prijavila slučaj.

Tekom našeg boravka primili smo izveštaje o krađama poljoprivredne opreme i stoke što lišava narod od sredstava preživljavanja Štoviše, saznali smo da prazne ili ilegalno zaposednute kuće budu uništene od njihovih stanovnika ili komšija čim vlasnik pokušava da pokupi kiriju preko sheme za iznajmljivanje uspostavljene od strane UNMIK-a. Ovo su nam potvrdili i predstavnici UNMIK-a.

Na naše iznenađenje čuli smo se da incidenti koji imaju ekonomsku pozadinu ne primenjuju kao “međuetnički incidenti”, te stoga nisu zabeleženi od strane UNMIK-a. Ovo je jako zbunjujuće sa obzirom na to da su sukob na Kosovu i sukobi i drugim dijelovima Jugoslavije baš sukobi o raspodeli imovine.

Ovi uslovi nisu osnova za siguran i održiv povratak izbeglica. I ako postoje samo retki “bezbednosni incidenti” oni ne mogu da budu isključeni, ali glavna prepreka za većinu Roma je sveobuhvatna diskriminacija koja je dokumentirana u međunarodnim izveštajevima i onemogućuje život.

Dakle, više nije čudno da je broj onih koji žele dobrovoljno da se vrate na Kosovo vrlo nizak I još se smanjuje. Prema UN-u u proteklih osam godina dobrovoljno se je vratilo 18 232 članova lokalnih manjina, od čega je 2 488 Roma. Broj se je smanjio nakon pogroma u martu 2004. U proteklu godinu dana “dobrovoljno” se je vratilo samo 582 članova lokalnih manjina

Ova brojka je u kontrastu sa brojem ljudi koji godišnje napusti Kosovo: prošle godine je oko 9100 ljudi tražilo azil u inozemstvu i ispražnjavanje stanovništva se nastavlja.

Prema UNHCR-u 84,5 posto svih dobrovoljnih povrataka je “stalnih”. Međutim, ova tvrdnja nema osnove u znanstvenim istraživanjima nego na zapažanjima UNHCR-ovih terenskih ekipa. Za svrhe ovog istraživanja, UNHCR je smatrao povratak stalnim iako je bio povratnik otsutan u vreme posete ali se je pretpostavljalo da će on da se vrati u narednih šest meseci.

Nasuprot tome UNHCR pretpostavlja da 90 posto ljudi koji su deportovani na Kosovo opet ode nakon kratkog vremena. To znači da oni koji prisilno vraćaju ljude na Kosovo prihvataju činjenicu da će oni nakon toga opet da postanu ilegalni imigranti.

S obzirom na činjenicu da međunarodna zajednica u deset godina nije bila sposobna da stvori vladavinu zakona na Kosovu i da zaštiti prava manjina, je cinizam i deklaracija neuspeha da se nezavisnost Kosova sad koristi kao sretstvo da se prisilno vraća manjine na Kosovo.

Deset godina nakon završetka rata još uvek je problem u stvaranju uslova koji će da omoguće manjinama da se vrate i ostanu na Kosovu. Tek tada je moguce da se smatra povratak izbeglica na osnovu dobrovoljstva.