Uzevši mig Ahtisarijevog plana, Kosovo usvaja zakone koji štite Srbe ali ostavljaju ostale etničke zajednice na hladnom.

Otkad je Kosovo u februaru proglasilo nezavisnost, mantra evropskih i američkih političara te međunarodnih naučnika postala je: Zahvaljujući predlogu rešenja statusa, razvijenog od poslanika UN-a Marti Ahtisarija, novi ustav i zakonodavstvo ispunjavaju najviše standarde zaštite i stimulisanja manjina. 

Najnovije ponovljenje ove pesme čuli smo od evropskih ministara spoljnih poslova na sastanku osmog i devetog decembra kad su veličali napredak Kosova “naročito što se tiče usvajanja velikog broja značajnih zakona”.

Svi ovi političari i naučnici očigledno misle da samo Albanci i Srbi žive na Kosovu. Za njih je zaštita i stimulisanje manjina sinonim za dodeljivanje privilegija kosovskim Srbima čime se održava privid multietničkog Kosova.

Zaboravlja se da i druge manjinske grupe žive na Kosovu – Romi, Aškalije, Egipćani, Bošnjaci, Gorani, Hrvati, Čerkezi – i zajedno brojno nadmašivaju Srbe. Ni ustav ni nove uredbe prikladno ne štite i promovišu potrebe i interese ovih grupa, u određenim slučajevima su čak pogoršali njihovu pravnu situaciju.

Problem potiče direktno od Ahtisarijevog predloga koji pretstavlja bibliju za kosovsku vladu i institucije kao Međunarodna civilna kancelarija (MCK) koja nadgleda izvođenje plana. Iako njegove mere osiguravaju samostalnost Kosova i blaže koegzistenciju Albanaca i Srba, Ahtisarijev nacrt ignoriše širi mandat obezbeđivanja ravnopravne zakonske zaštite za sve žitelje Kosova. 

Prava… na papiru

U februaru 2008 Kosovska skupština usvojila je novi zakon o lokalni samoupravi koji se obavezuje da će uzeti u obzir “specifične potrebe i interese nevećinskih zajednica”. Mogli bi da dodamo: “na papiru”.

Novi zakon je izostavio nekoliko pitanja, važnih za etničke zajednice, koja su bila prisutna u prethodnoj verziji – na primer zahtev da opštine uvedu “kancelariju za zajednice” i obezbede srazmernu reprezentaciju u javnim službama i uredima.

Poništenje ovih odredbi može da ima značajne posledice, naročito u spoju sa novim zakonom o lokalnim izborima koji ne sadrži nikakvih obezbeđenja za garantovanu političku participaciju etničkih zajednica.

Tu je i zakon o finansiranju lokalnih uprava koji uvodi system za alokaciju sredstava koja opštine dobijaju iz državnog budžeta. Prema ovom zakonu sredstva će da “obezbede adekvatnu alokaciju resursa za nevećinske zajednice u dotičnim opštinama”.

Ipak, fina štampa zakona kao da osporava ili smanjuje ovu alokaciju. Prilog 1 koji daje podatke o manjinskoj populaciji svake opštine tvrdi, da u južnoj Mitrovici nijedan stanovnik ne pripada etničkoj manjini, dok je istina da tamo živi više od 800 Roma i Aškalija, i isto tako par stotina Turaka i Bošnjaka. Isto je rečeno za Mamušu gde Romi ne samo žive nego su i zastupljeni u skupštini opštine.

U brojnim drugim opštima sa značajnim Nesrpskim manjinskim zajednicama, broj pripadnika etničkih manjina je zabrinjujuće potcenjen. Ovakvo izostavljanje ili smanjivanje broja manjina će da otežava osmišljenje adekvatne alokacije resursa za ove zajednice.

Zakon o državljanstvu i predviđeni popis stanovništva su dalji razlogi za brigu jer ne uzimaju u obzir specifičnu situaciju Roma, Aškalija i Egipćana koji žive kao odbijeni tražioci azila u Zapadnoj Evropi ili kao neregistrovana interno raseljena lica u Srbiji. Po novom zakonu bi mogli prisilno vraćeni Romi da ostanu bez države nakon povratka na Kosovo.

Kako je moguće da Skupština Kosova prima zakone koji naizgled smanjuju zaštitu manjina i zašto im se MCK i ambasade SAD-a i Evropske unije ne usprotive?

Odgovor je jednostavan: Zakoni se ne protivreče Ahtisarijevom planu i ne ugrožavaju privilegije koje obezbeđuje kosovskim Srbima.

Činjenica da Srbi ne žive ni u Južnoj Mitrovici ni u Mamuši možda objašnjava zašto je skupština utvrdila da tamo nema nikakvih manjina i zašto se međunarodne institucije nisu zabrinjavale oko toga.

Prevlađujuća većina kosovskih Srba živeće u “opštinama sa pojačanim kompetencija” koje puno kontrolišu i ne trebaju im dodatne potvrdne mere. Romi, Aškalije i Egipćani s druge strane nemaju nikakvih garantovanih prava da učestvuju u procesu donošenja odluka na lokalnom nivou a izgubili su i zajemčeni ured za zajednice na koji bi mogli da se obrate sa svojim brigama.

Uznemiravajuće izmene

Još jedan na novo izmenjen zakon implicitno opravdava drugačiji tretman nesrpskih manjinskih grupa, specifično sa obzirom na “neformalne naseobine” koje nude dom mnogim od više od 100 000 romskih, aškalijskih i egipćanskih izbeglica i interno raseljenih lica na Kosovu. Prošlog meseca izmenjen zakon o prostornom planiranju uopšte ne pominje regularizaciju ili integraciju neformalnih naseobina u okružujkuće zajednice. Bez obzira da:

● je 2005. godine Kosovo potpisalo Bećku deklaraciju o neformalnim naseobinama u Južnoistočnoj Evropi koja kao krajnji cilj navodi “slaganje o postupcima za regularizaciju (legalizaciju) i poboljšanje neformalnih naseobina na održljiv način”

● pod odlazećom administracijom UN-a uputstva Ministarstva sredine i prostornog planiranja navela su za cilj integraciju neformalnih naseobina;

● pre nezavisnosti je vlada usvojila akcioni plan evropskog partnerstva, regulišući saradnju između Kosova i EU-a, koji je pozvao lokalne nadležne organe da uključe neformalne naseobine u urbane nacrte, te centralnu administraciju da koncipira i primeni opštu kosovsku strategiju za njihovu regularizaciju.

Pored toga, nova definicija neformalnih naseobina uvedena u zakonu protivreči se međunarodno primljenim definicijama tako da otvara mogućnosti za ignorisanje potreba i prava romskih, aškalijskih i egipćanskih zajednica. 

Bećka deklaracija, na primer, definiše neformalne naseobine kao “ljudske naseobine koje iz različitih razloga ne ispunjavaju zahteve za pravno priznanje (i bile su sagrađene bez poštovanja formalnih procedura pravnog vlasništva, prenosa vlasništva i bez poštovanja propisa o izgradnji i urbanom planiranju) … uglavnom prepoznatljive po neformalnim i nesigurnim uslovima o posedovanju imovine, neadekvatnim dostupom do osnovnih usluga, socijalne i fizičke infrastrukture te prihoda od stanova”.

Svugde na Kosovu postoje krajevi izgrađeni van “propisa o izgradnji i urbanom planiranju” i bez “poštovanja formalnih procedura pravnog vlasništva” što se uklapa u bećku definiciju. Novi kosovski zakon dodaje ekonomsku komponentu koja označuje neformalnu naseobinu kao mesto “koje ne omogućuje žiteljima da uživaju odgovarajući životni standard, odnosno odgovarajući smeštaj”.

Novi zakon stoga ogranićuje definiciju na siromašne naseobine – tojest, na romske, aškalijske i egipćanske naseobine – i ne sadrži nikakvih naredbi za njihovu regularizaciju. Ovo bi sigurno olakšalo rušenje ovakvih naseobina u postizanju drugih mogućnosti razvoja i poništenje prava Roma, Aškalija i Egipćana da se vrate svojim kućama odakle su bili isterani od kosovskih Albanaca u 1999.

Legalno pravo na povratak zapravo postoji za ove grupe – ali opet, samo na papiru. Međutim, sa obzirom na Rome i Aškalije iz mitrovačke Romske mahale, koja je isto delimično neformalna naseobina, nadležni organi su strogo tražili da povratnici od katastarskih arhiva dobiju dokumente koji dokazuju vlasništvo imanja. Bez ovih dokumenata ne mogu da obnove svoje kuće. Za ostale zajednice bila je stalna praksa da se prihvati neki drugi dokaz vlasništva, na primer izjave svedoka ili računi za struju.

Posledica za povratnike u Mahalu: samo par rasturenih kuća je bilo obnovljenih i ponovno uspostavljenje živahnog, održljivog komšiluka je bilo sprečeno.

Lokalna autonomija, dostup do državnih dotacija, mere za neformalne naseobinem pravo na povratak: sve su ovo pitanja u kojima Vlada Kosova praktikuje i čak uzakonjuje nejednaki tretman Roma, Aškalija, Egipćana i ostalih zajednica. Možemo da spekulišemo o razlozih za lokalne postupke i međunarodnu neaktivnost: rasizam, nedostatak svesnosti, strah da će stvari na Kosovu još dodatno da se iskomplikuju ako se posmatra nešto više od potreba i problema Albanaca i Srba.

Autor: Stephan Mueller

Izvor: Transitions Online, 15. decembar 2008

Stephan Mueller je politički naučnik nastanjen u Beću i Budimpeštu. U poslednjih deset godina radio je kao stručnjak za pitanja manjina na Kosovu sa različitim međunarodnim organizacijama uključujući OSBE, Institut za otvoreno društvo I Evropsku agenciju za rekonstrukciju.

Advertisements