15.05.2008Moderator: Dobar dan i dobro došli u Medija centar u Čaglavici. Današnju debatu na temu „Dupli standardi na Kosovu”, organizuje Produkcija New-press uz podršku Kosovske fondacije za otvoreno društvo. Današnjom temom želeli smo da damo poseban akcenat na položaj romske zajednice na Kosovu. Na početku bih želela da se izvinim zbog prevoda, jer smo obezbedili samo prevode na albanskom, srpskom i engleskom jeziku. Nažalost, prevodioca za romski jezik, nismo uspeli da obezbedimo. Panelisti u ovoj debati su: g-din Baškim Ibiši, direktor Centra za međunarodne integracije iz Prištine; g-din Osman Osmani, Direktor NVO „Iniciativa 6″ iz Prištine i g-din Daut Ćulanđi, takođe predstavnik Centra za međunarodne integracije iz Prištine. Na početku ćemo čuti uvodna izlaganja naših panelista. G-dine Ibiši, izvolite.

Baškim Ibiši: Cenjene dame i gospodo, poštovani novinari, pozdravljam vas i želim da vam kažem da mi je drago što učestvujem na ovoj debati. Prvi put sam u Medija centru u Čaglavici i čestitam im godišnjicu rada. Zahvaljujem se Medija centru na pruženoj mogućnosti da učestvujemo i da prezentujemo određena pitanja. Ja se zovem Baškim Ibiši i dolazim iz Centra za međunarodne integracije i danas ću nastojati da sačinim kratak sažetak pitanja koja su po mišljenju naše i drugih organizacija Roma, Aškalija i Egipćana, posebno značajna. Nadam se da će po završetku ove debate, kosovska javnost i odlučujuća klasa Kosova, a zašto ne i šire, bar evidentirati probleme onih koji ne učestvuju aktivno u politici, ali plaćaju račune pogrešna politike. Nadamo se da ćemo probuditi svest kod ljudi koji odlučuju i da ćemo naći put protiv majorizacije i diskriminacije, kao i protiv lišavanja osnovnih ljudskih prava ovih zajednica. U nastavku želim da objasnim definiciju zajednica koje su od manjeg značaja i šta to znači u celosti. Nažalost, definicija zajednica od manjeg značaja je prisutna u svim segmentima kosovskog društva i postoji nedostatak obaveza da se radi sa neznačajnima. Po nekima, Romi, Aškalije i Egipćani se tretiraju kao građani drugog reda. Vi znate, da ove zajednice, iako imaju rezervisana mesta u Skupštini Kosova, nisu zastupljene valjano od svojih političkih subjekata, jer ti subjekti ne nailaze na razumevanje kod onih koji donose odluke i kod onih koji donose lokalne a i kod onih koji donose međunarodne odluke. Često puta politički subjekti ovih zajednica izlaze na površinu i koriste se za kozmetičke potrebe, jer se ove zajednice ne smatraju relevantnim političkim faktorom. Sada, više godina nakon rata, političke partije se u svojim političkim platformama zatvaraju u jednoetničke interese i deluju odvojeno. Obično se subjekti Aškalija, Egipćana i Roma kontaktiraju samo kada je potreban numerički balans za formiranje vlade nakon izbora. Politički subjekti većine tokom predizbornih kampanjan i nakon toga u vladinim programima u okviru svojih političkih platformi koje treba sprovoditi ne primenjuju višeetnički i polikulturalni pristup, ne ohrabruju manjine i ne stvaraju održive koalicije sa subjektima tih zajednica. To rezultira nerešavanjem životnih problema tih zajednica. Takođe, ne poštuje se ni načelo ravnopravnosti u društvu i tako ostaju neadresirani problemi. Bez obzira na to koliko su Romi, Aškalije i Egipćani uključeni u politički proces, institucije zaboravljaju ove zajednice. Kada se na Kosovu govori o manjinama, uvek se misli na kosovske Srbe. To znači da se na današnjem Kosovu koriste dupli standardi u tretiranju manjina jer postoji poseban tretman i nametanje stavova onima koji se smatraju „neznačajnima”. Kao što znamo, međunarodna zajednica, tokom svog upravljanja Kosovom, jedinu inicijativu koju je preduzela u korist ovih zajednica, bila je aprila 2000.godine, kada je izrađen plan za zajednički rad, tj. delovanje. Tada je Kosovo imalo Tranzitni savet, ali taj plan nije okončan nakon prvih izbora na Kosovu. Razlozi? Na početku 2001.godine, potpisan je jedan značajan sporazum sa UNMIK-om i sa Vladom Srbije. Kasnije se stvara Koordinacioni centar za Kosovo, kojim rukovodi g-din Čović, Centar koji primat daje Srbima i mimoilazi prava raseljenih nesrba. Ovim je potvrđeno korištenje duplih standarda. Nekoliko godina kasnije Međunarodna zajednica, u želji da pronađe strategiju za prevaližanje krize na Kosovu, inicira proces sprovođenja Standarda pre Statusa. Suština ovih standarda je bila tesno vezana za zaštitu i promociju prava manjina. Tada je sve ovo bilo tretirano kao preduslov za otvaranje diskusije o finalnom statusu Kosova. U kojoj meri su sprovođeni standardi u korist „neznačajnih” ne zna se, ali tokom izrade tih standarda nisu bilu naznačeni posebni parametri za zajednice „neznačajnih”. Zašto? U to vreme se mislilo da su nesrbi i nealbanci integrisani u kosovsko društvo i da nema potrebe da se primenjuje poseban tretman prema njima. Počinje, zatim, proces pregovora između Beograda i Prištine uz posredovanje UNOSEK-a, koji tada stvara ozbiljne prepreke za ravnopravno tretiranje na Kosovu, jer je početna tačka za pitanje koje se odnosi na zajednice, bila ta kako može da jedan predlog udovolji Srbe Kosova a da ne ugrozi Albance, i obrnuto, a ne kako je moguće da sve zajednice na Kosovu, uključujući sve manjine budu zadovljne. Ponovo se koriste dupli standardi. „neznačajni” su tada pokušali da se pozicioniraju i angažuju u borbi za svoja prava, ali pojedinačno a ne ujedinjeni, a posledica je bilo to što njihovi predlozi nisu ravnopravno uneseni u dokumenta Predsednika Ahtisarija. Od Roma, Aškalija i Egipćana nije ništa zavisilo, jer njihovi predlozi nisu naišli na razumevanje ni od jedne pregovaračke strane, a da ne govorimo od Posrednika. Druge alternative za nesrbe nije bilo, kao što je na primer razgovor o prioritetima nesrba. Zatim se proglašava nezavisnost Kosova. Srbi Kosova sa jedne strane odbijaju učešće u procesima koji se iniciraju od strane kosovskih institucija, dok ostale nesrpske i nealbanske zajednice, iako žele da se integrišu, stavljene su između dve vatre. Liderima manjina koje su manje značajne često puta ostaje samo da posmatraju jer na političkoj sceni imamo dva tabora koji imaju dijametralno suprotne pozicije suprotni politički koncept. Zato se nama nude samo dve mogućnosti, ili sa ovima ili sa onima, a to „manje značajnim” doprinosi da se sukobljavaju međusobno. Na Kosovu ima od 35000-40000 Roma, Aškalija i Egipćana. To je priblišna cifra, jer na Kosovu nije bilo popisa stanovništva. Pre sukoba je bilo preko 150000 ljudi koji su se izjašnjavali kao Romi ili Aškalije. 1994.godine g-din Slobodan Milošević priznaje jednu novu manjinu na Kosovu, a to su Egipćani kako bi se izbeglo da se Romi neromskog jezika izjašnjavaju kao Albanci. Nakon 1999.godine imamo još jedan događaj sa aškalijskom zajednicom od strane međunarodne zajednice. Od 1999.godine imamo oko 50000 Roma, Aškalija i Egipćana koji su raseljeni u Srbiji, oko 6000 je u Crnoj Gori a ima ih i u Makedoniji, koji su, normalno, bez rešenog statusa i oko 50000 je u zapadnim zemljama. Lica koja su raseljena ovde u regionu, nesumnjivo, treba da se vrate na Kosovo. Agencije koje se bave povratkom ne tretiraju ove potencijalne korisnike na ravnopravan način kao što tretiraju Srbe, jer njihov povratak nema značajnu političku težinu. Dovoljno je da se kaže da je skoro nemoguće da se obezbede sredstva za povratak zajednice RAE u poređenju sa projektom povratka za srpsku zajednicu. Ono što nedostaje jeste politika stvaranja programa podrške, u načelu ravnopravna raspodela finansijskih sredstava po jednakim kriterijumima. Dobro se zna koje su zajednice pogođene, ovom prilikom ponovo „neznačajni”. Ranije sam pomenuo negde oko 50000 pripadnika zajednice RAE koji su na Zapadu i koji ne žele da se vrate na Kosovo, ali zapadne zemlje žele da ih vrate nasilno jer njihov smeštaj u tim zemljama mnogo košta. Lokalne vlasti, pod međunarodnim pritiskom moraju da prihvate njihov povratak iako ne postoje kapaciteti za njihovu integraciju na Kosovu. Kosovo, kao domovina ovih ljudi nije spremno niti podržano za integraciju tako velikog broja osoba, posebno onih koji ne govore lokalni jezik i koji nikada ranije nisu živeli na Kosovu. Povratnici, u velikom broju slučajeva, nemaju ni smeštaj ni mogućnost za zapošljavanje. Ponovo, novac spolja čini glavni izvor prihoda „neznačajnih” na Kosovu, jer postoje porodične veze. Povratak izbeglica iz Zapadne Evrope, po našem mišljenju, će u velikoj meri smanjiti količinu ovog novca i izvore prihoda za porodice na Kosovu, a sa druge strane, dramatično će povećati broj lica koja zavise od socijalne pomoći. Ako pretpostavimo da će se 50000 ljudi vratiti na Kosovo, oni će automatski zavisiti od socijalne pomoći. Samim tim će i veliki broj porodica koji je živeo od njihovog novca zavisiti od socijalne pomoći. Minimalna socijalna p
omoć na Kosovu je 35 evra i varira u zavisnosti od broja članova porodice. Na primer, ako jedna porodica uzima 50 evra i to pomnožimo sa 10000 porodica, za jednu godinu kosovski budžet će se opteretiti sa 6 miliona evra. Ako dodamo broj naših sunarodnika koji nisu vraćeni na Kosovo i broj onih koji živi na Kosovu, cifra je zapanjujuće velika. Zato se postavlja pitanje, da li je bolje da se sanira problem kroz integracije, nudeći „neznačajnima” da imaju ravnopravne mogućnosti za sve ili da se marginalizuju „neznačajni” i da i dalje budu teret za poreske obveznike na Kosovu. Pomenuću da većina izbeglica, vraćenih sa Kosova, mogu da ostanu bez ikakvog statusa, tj, bez državljanstva na Kosovu, jer po Ustavu koji će stupiti na snagu 15.juna ove godine, svi oni koji su živeli na Kosovu do 1999.godine, imaju pravo na kosovsko državljanstvo. Šta uraditi sa onima koji su otišli nakon ili pre toga? Nesprovođenje programa reintegracije može dovesti do destabilizacije i tenzija i do međuetničkih sukoba i vodiće do novih emigracija jer je začarani krug siromaštva prisutan i očekuje se da se nastavlja i dalje. Postavlja se pitanje, da li se koriste dupli standardi u tom procesu? Mislim, da, jer sa jedne strane imamo raseljenih ljudi koji se mogu vratiti a ne nudimo im dovoljno informacija i nemamo adekvatne programe za te ljude a sa druge strane ljude koji žive u zapadnim zemljama u daleko boljim uslovima, neko želi da vrati natrag. Ne možemo mimoići ni to da na Kosovu ima oko 10000 pripadnika RAE koji su raseljeni unutar Kosova. To je jedna nova kategorija, jedan novi spektar. To su ljudi koji su originalno sa Kosova ali ne žive u svome gradu nego žive negde drugde. Ovi ljudi uglavnom žive po kampovima, u nehumanim uslovima, to vi i sami znate, i oni uglavnom žive u zonama gde je većinsko stanovništvo srpsko. Drugačije rečeno, imamo i ljudi koji žive i po srpskim enklavama. Ova kategorija stanovništva je takođe diskriminisana, bolje rečeno nije integrisana u tim zonama. Danas su te zone, za jedne, paralelne strukture a za druge legitimne strukture. Za nekoga je Kosovo danas nezavisno a za nekoga Autonomna pokrajina i ko god drugačije misli u tom kontekstu smatra se izdajicom. Treba rešiti probleme i nerešena pitanja i odabrati pravac. Zašto da se bira pravac koji nema mogućnost donošenja pozitivnih pomaka za te ljude? Šta se događa sa onim ljudima koje politika ne zanima već se bore za opstanak? Da li ti ljudi imaju pravo da se nadaju boljem životu? Ponovo se postavlja pitanje, ko bolje živi, ljudi u enklavama ili ljudi koji ne žive u enklavama na Kosovu? Tu ne treba davati poseban odgovor. Zna se pod kojim uslovima žive ti ljudi na Kosovu. Bilo kako bilo, „neznačajni” koji žele da izađu iz margina ovog društva, izgubili su nadu i poverenje da će biti bolje tretirani od bilo koje strane, jer se stvara ubeđenje da ih niko ne želi tretirati kao ljude. Želim da kažem da ovaj koncept mora biti promenjen zbog brojnih razloga ali jedan od glavnih je poštovanje ljudskih prava i razvoj demokratije, koji su preduslovi za političku, socijalnu i ekonomsku stabilnost jednog društva koje želi da se integriše u evropske strukture. Kada govorim o evropskim integracijama, želim da kažem da sve zemlje Zapadnog Balkana, sve države koje žele da uđu u veliku evropsku porodicu moraju da ispune određene uslove koji se odnose na integraciju romske zajednice. Znači, sada govorim izvan kosovskog konteksta, od svih država se zahteva da rade takve strategije i da pripremaju nacionalne projekte za integraciju ovih zajednica. Pošto Kosovo želi da učestvuje u procesu evropskih integracija može se reći da postoji jedna potreba za porastom i razvojem jedne strategije za integraciju Roma, Aškalija i Egipćana. Želim da vas podsetim da su kosovske institucije inicirale izradu ovakve strategije u septembru 2006.godine. Prošlo je već osamnaest meseci a nismo došli do finalnog dokumenta, koji se naziva strategijom. Stalno očekujemo da će institucije dokazati njihovo iskreno zalaganje i ozbiljnu političku volju za rešavanje našeg problema. Ne mislim samo na Vladu Kosova već i na ostale političke partije na Kosovu a posebno na međunarodni faktor. Ako nema ozbiljnosti, političke podrške i iskrenosti u ovom procesu situacija će biti još više pogoršana. Mi smo svesni razvoja situacije i da će Kosovo imati novi državni identitet jer za to ima podršku većine zapadno-evropskih zemalja, danas Kosovo ima svoju zastavu, za nekoliko dana će stupiti na snagu Ustav Kosova i postavlja se pitanje, da li su Kosovari zadovoljni sa tim? Ko je od njih prihvatio novu zastavu a da ne raspolaže sa nekom rezervnom zastavom? Ko ima jasnu viziju za kosovarizaciju koja može da se oživi u budućnosti samo od samih građana Kosova? Mogu reći da jasnu viziju danas imaju samo oni ljudi koji danas ćute i ova grupa „neznačajnih”. Još jednom hvala za pažnju i za mogućnost koju ste mi dali.

Osman Osmani: Ja sam Osman Osmani, direktor NVO „Inicijativa 6″. Uzimajući u obzir da Romi poznaju više jezika i iz poštovanja prema Medija centru koji nam se izvinio zbog toga što nema prevoda sa romskog jezika, mi ćemo iskoristiti ovu priliku da govorimo na svim jezicima, sem na maternjem. Pošto sam prvi put ovde iskoristio bih priliku da pozdravim Medija centar i da im se zahvalim što su nam ukazali priliku da iskažemo šta su to problemi romske zajednice na Kosovu. U toku proteklih godina desile su se mnoge promene. Ukupna situacija Roma još uvek nije dostigla pozitivne promene. Romi koji kroz istoriju trpe diskriminaciju i loš odnos još uvek ne smatraju da su isti sa drugima. Romi su zainteresovani da rešavaju određena pitanja i ja ću ih navesti, ali neću biti dug kao moj kolega i pokušaću da dotaknem pitanja koja je on namerno ostavio meni jer se mi lično poznajemo i sarađujemo. Prvo je pitanje obrazovanja. Pitanje obrazovanja romske dece je veoma problematično, veliki broj dece je još uvek van školskih klupa. NVO, međunarodne organizacije i kosovske institucije uradili su puno po pitanju obrazovanja. Međutim i dalje veliki broj dece je van školskih klupa. Ovo je jedan veliki problem koji se vrti u jedan začarani krug. Neobrazovani, neškolovani nisu spremni za tržište a dotiče ih i siromaštvo. Nažalost, ima tu i preranih udaja. Drugo pitanje je pitanje nezapošljavanja. Veliki broj Roma bilo je zaposleno u javnih preduzećima a danas su viškovi i većina njih je pod socijalnim programom. Određeni broj ne može da pripadne ni socijalnom programu jer ne ispunjava kriterijume za socijalnu pomoć tako da je veliki broj nezaposleno. Pitanje koje je veoma važno jeste i njihova reprezentacija, koliko su oni predstavljeni na lokalnom nivou. U nijednoj opštini nema nijedne političke organizacije koja predstavlja Rome i to je veliko pitanje, jer u svim gradovima na Kosovu Romi nisu predstavljeni. Ono što do sada nije spominjano jesu nestali Romi. Podatak koji imamo mi kao civilno sektor je brojka od 140-150 Roma koji se vode kao nestali. To je tzv. tabu tema o kojoj se gotovo ne priča. Ono što je važno jeste očuvanje kulture i vrednosti romske zajednice kojoj treba dati veći doprinos. Ono što smo pomenuli, predrasude i diskriminacije koje su vekovne, mi moramo da se saglasimo da to zaista i postoji bez obzira koja je zajednica u pitanju. Dakle, na ovom pitanju treba da se ozbiljno radi i da se eliminišu ove predrasude.

Naredno pitanje je položaj dece i položaj mladih. Učinjeni su određeni koraci ali nedovoljno, uzimajući u obzir da deca ne idu u školu i da su oni su ostavljeni ulici bez uključivanja u sistem obrazovanja i integrisanja u društvo. Ja sam pokušao da budem što kraći kako bismo više razgovarali.

Daut Ćuljanđi: Želim da vam uklonim sumnju o tome kako se sluša romski jezik i da taj jezik treba da se čuje. Želim samo da dopunim činjenicu koju je napomenuo gospodin Baškim, sama neprisutnost novinara danas pokazuje činjenicu koliko smo značajni za kosovsko društvo i sam broj prisutnih ovde danas pokazuje i potvrđuje ono što su moji prethodnici rekli. Biću kratak, sve ono što je danas ovde rečeno i predstavljeno i razgovor koji smo imali neću ponavljati. Ono što je važno jeste da ćemo mi nastojati da sve to iznosimo u dokumentima na kojima radimo i prenosićemo zahteve zajednica Roma, Aškalija i Egipćana. Ne samo zahteve, već i njihovo uvažavanje. Mi smo nastavili da na tom aspektu radimo kao civilni sektor a ono što političke partije ne čine kao i organizacije koje zastupaju interese ovih zajednica jeste činjenica koju ćete uzeti u obzir kao i dokumentaciju koju smo doneli. Mi smo izneli probleme kao i rešenja za pitanja ovih zajednica u kosovskom društvu na jedan zadovoljavajući način za sve nas. Ne bih više govoripo, jer je sve već rečeno, ali ću svakako odgovarati na vaša pitanja. Hvala.

Zulfija/BLUE SKY: Pitanje za gospodina Dauta . Verovatno znate i imate u svojim knjigama koliki je podatak pripadnika romske zajednice koji žive na Kosovu od socijalne pomoći. Koliko je njih nezaposleno, dakle malo više podataka ako može?

Daut Ćuljanđi: Kada uzmemo u obzir da je na Kosovu 60% stanovništva nezaposleno, onda kao što je i Baškim napomenuo od 30 do 40 hiljada Roma, Aškalija i Egipćana koliko živi na Kosovu, 90% je nezaposleno. Dakle da ne ulazimo u detalje ali okvirno 90% ljudi iz ovih zajednica ne radi i to je činjenica. Mogu dodati da je ranije bilo 150 do 220 hiljada ljudi na Kosovu. Podaci o nezaposlenosti su okvirni, podaci su tu u dokumentu koji napominje socijalni nivo ovih zajednica, dokle je stigao socijalni program. Vi znate, da biste bili deo socijalnog sistema postoje određeni kriterijumi koje treba ispuniti.

Baškim Ibiši: Dakle svaka porodica bez obzira na broj članova može da uživa socijalnu pomoć ukoliko ima barem jedno dete ispod 5 godina starosti, što je jedan apsurd. Mi smo pokušali i u Centru za socijalni rad i Ministarstvu za socijalni rad da ih ubedimo da eliminišu ovaj kriterijum. Dakle, treba da postoji podstrek za natalitetom ali u finansijskom smislu ništa nije učinjeno.

TV 21: Pitanje za gospodina Ibišija. Šta mislite o pristupu srpske zajednice?

Baškim Ibiši: Vi možete dobiti dokument transkripta mog govora. Ja ne mislim da smo mi ostali pod senkom Srba već i pod senkom Albanaca jer sve ono što se dogodilo posle 1999. spada u odgovornost političkih struktura kao i međunarodne strukture. Svakako, za odnos prema nama odgovorni su i Albanci i Srbi, ali u njihovoj senci nisu samo Romi, Aškalije i Egipćani, već i Torbeši, Goranci, Bošnjaci i drugi.

Zulfija/BLUE SKY: Ja bih još jedno pitanje ako može. Pošto ste vi svi ovde predstavnici civilnog društva, šta vi kao takvi možete da učinite za vašu zajednicu i šta se učinili na podizanju svesti vaše zajednice povodom činjenice da treba da se ide u školu i da se aktivno uključe u sve sfere života?

Osman Osmani: Sam termin rada civilnog društva je poznat od 1999. godine i uzimajući u obzir nivo obrazovanja same romske zajednice kao i veoma malog broja NVO-a koji su formirani po ovom pitanju, ono što trenutno mi možemo da vam kažemo je da u okviru našeg rada postoji i Forum nevladinih organizacija koje se bave pitanjima Roma, Aškalija i Egipćana sa cele teritorije Kosova, koji broji negde oko 40 organizacija. Šta su oni uradili i postigli unutar same zajednice, to je možda jedno pitanje koje i mi sami sebi treba da postavimo. Mi smo bili efektivni uzimajući u obzir predrasude koje i dan- danas postoje a to je koliko zajednica sama može da radi za sebe, tako da u većini slučajeva imamo civilni sektor sa međunarodnim zajednicama koje su bile ignorisane i od same zajednice i time nisu dovele do dovođenja na minimum određeni problem. Veoma je mali broj aktivnih nevladinih organizacija koje su aktivne u rešavanju pitanja ovih zajednica međutim problemi su toliko veliki, što ste mogli i da čujete od nas u poslednjih pola sata, tako da imamo problem usredsređivanja na probleme. Ono što većina organizacija radi jeste pitanje obrazovanja i određeni koraci su urađeni i Ministarstvo obrazovanja je usvojilo jednu strategiju po kojoj se očekuje da do 2017. godine ove tri zajednice budu u potpunosti uključene u redovan sistem obrazovanja. Međutim, ima tu problema oko podizanja svesti same zajednice po ovim pitanjima, i ne samo to već i podizanje svesti drugih zajednica. Vraćam se na početak a to su svakako predrasude ostalih zajednica.

Baškim Ibiši: Mogu još nešto dodati na ovu temu. Bez obzira koliko je romska, aškalijska i egipćanska zajednica u stanju da se bori za svoja prava, ne znači da treba skinuti odgovornost i značaj institucija prema tim ljudima. Kao što je Osman napomenuo postoje organizacije koje su aktivne po ovom pitanju ali ima i onih koje postoje samo na papiru i ne rade ništa. Na Kosovu postoji veliki broj NVO koje se bave pitanjem obrazovanja, jer pitanje obrazovanja nije samo pitanje Roma već i čitavog kosovskog društva. Ima NVO koje uključuju ovu grupu ljudi, a ima i međunarodnih organizacija koje se ozbiljno bave pitanjima romske, aškalijske i egipćanske zajednice. Do sada, imali smo dosta inicijativa ali su one bile kratkoročne inicijative.

Zulfija/BLUE SKY: Ja sad moram da dopunim sa još jednim pitanjem. Na kojim se jezicima školuju romska deca?

Osman Osmani: Ja mislim da ukupno pitanje obrazovanja ne treba podsticati pitanje na kom se jeziku obrazuju romska deca.

Baškim Ibiši: Na maternjem jeziku sigurno ne.

Osman Osmani: Ja bih svakako rekao da na svom maternjem jeziku se ne školuju još uvek. Važno je da se romska deca obrazuju danas na svim jezicima gde se odvija redovan sistem obrazovanja. Mislim da samo pitanje na kom jeziku se obrazuju treba staviti u drugi plan jer je sada važno da dobijemo novu strukturu obrazovanih i mladih koji mogu da nose breme koje opterećuje romsku zajednicu. Jedno vreme se pitanje da li romska deca uče na albanskom ili srpskom, bošnjačkom ili turskom, politizovalo i mogu vam reći da romska deca uče na sva ova četiri jezika i u ovom trenutku je najmanje to važno, važno je da su oni u redovnom sistemu obrazovanja.

Daut Ćuljanđi: Postoji još jedna činjenica koja dolazi iz institucija, gde se kaže da li je jezik došao do tog nivoa postavljanja pitanja, da li Romi mogu da uče na romskom jeziku. To je najmanje značajno. 1986. godine je učeno na romskom jeziku, đaci su pohađali te škole i zašto se sada vraćamo na pitanje da li je romski jezik standardizovan ili ne. Kosovske institucija treba da daju podršku tome i da daju šansu zajednicama jer je pravo svih da se školuju na maternjem jeziku.

Moderator: Ovim je debata na temu „Dupli standardi na Kosovu”, o položaju romske zajednice na Kosovu, završena. Hvala svima što ste došli, hvala panelistima i hvala Kosovskoj fondaciji za otvoreno društvo.

Source: Medija Centar, Caglavica/Kosovo