Obrazovni Institut Berlin Heinrich Böll Fondacije, 3 Maja 2008

U oktobru prosle godine Vlada Kosova je donela dve odluke koje pruzaju osnovu za masovnu deportaciju osoba ciji je zahtev za dobijanje azila odbijen, kao i ostalih osoba iz Kosova koje nemaju vazece dozvole boravka:

“Readmission policy”, tj politika readmisije (ponovnog prihvata ljudi), objasnjava se u administrativnim procedurama kao proces od urucivanja zahteva za ponovni prihvat tj readmisiju, od strane zemalja domacina sve do transfera deportovane osobe u ruke kosovskih drzavnih organa.

“Reintegration strategy” (strategija reintegracije) definise sve prakticne etape, od prihvata na pristnskom aerodromu, preko pomoci pri dobijanju licnih dokumenata, sve do pomoci u pronalazenju posla i upisa dece u skolu.

Konkretnih brojki nema. Jedino u dokumentima vezanim za reintegraciju deportovanih osoba, moze se videti broj takozvanih ilegalaca koji iznosi oko 100 000; u fusnoti pise da samo u Nemackoj zivi 53 000 osoba sa Kosova koje nemaju legalan status, a 38 000 od njih su Romi, Ashkali i kosovski Egipcani.

Predvidjeno je da se deportuje 5 000 osoba godisnje.

Oba dokumenta, koje mozete videti na nasoj veb sajtu, u sustini opisuju administrativne i prakticne korake koji su neophodni pre nego sto vladini sluzbenici jednu osobu oficijelno vide kao “integrisanu”. Da bi se opravdala legitimnost takvog postupka, koristene su medjunarodne konvencije o zastiti ljudskih prava.

U svakom slucaju je interesantno da se u oba dokumenta naglasak stavlja na “vulnerable groups” tj ugrozene grupe: samohrane majke i decu, stare i bolesne osobe, kao i pripadnike manjina, a narocito Rome. Dakle drugim recima upravo one osobe koje su do tada, na osnovu odluke UN odbora za izbeglice, uzivale odredjeni stupanj zastite protiv deportacije.

Znacajan je jos jedan detalj: punovaznost tog stava/pozicije se sve vise dovodi u pitanje.

2007 oznacava jos jedan dalji korak u vezi sa politikom vracanja ljudi, UNMIK kancelarija za manjine i povratak osoba postepeno predaje ovlastenja kosovskim drzavnim sluzbama, tj Ministarstvu za unutrasnje poslove i Ministarstvu za povratak izbeglica.

To znaci da ce buduci pokusaji da se ostvari preuzimanje deportovanih osoba biti direktno upuceno kosovskim drzavnim sluzbama i Ministarstvu unutrasnjih poslova, te ce oni biti u poziciji i da donesu odluku.

Odlucujuci princip je primarno baziran na tome da je odredjena osoba poreklom sa Kosova. Kada se pogledaju evropske odredbe za zastuitu podataka, proizilazi da zemlja domacin vise nece morati da saopsti etnicko poreklo osobe koja treba da se deportuje.

Nemacko Ministarstvo unutrasnjih poslova je odmah reagovalo i 17. 12. su poslali cirkularno pismo ministrima unutrasnjih svih Ländera. U tom pismu su iznete najvaznije izmene koje u sazetom obliku izgledaju ovako:

1. Da vise ne vaze dosadasnji dogovori koji su postignuti izmedju Nemacke vlade i UNMIK-a, tj prelazne vlade Kosova, te stoga nije vise validna ni dogovorena gornja granice za broj deportovanih;

2. da ce, kao sto je gore vec spomenuto, u buducnosti biti od vaznosti samo poreklo osobe kada je rec o tome da li ce ta osoba biti deportovana na Kosovo ili ne, kao i da time takozvani „screening” pripadnika nacionalnih manjina vise ne vazi;

Pa ipak, nemacko Ministarstvo unutrasnjih poslova je u vezi sa prethodnim jos jednom naglasilo da se UN civilna administracija i dalje ponasa u skladu sa odlukama UN odbora za izbeglice, te da stoga “za sada i dalje vazi principijelna zabrana deportovanja Roma (sa izuzetkom pocinilaca izuzetno teskih krivicnih dela)”.

Kao dodatnu olaksicu, nemacko Ministarstvo unutrasnjih poslova je ukazalo na cinjenicu da “operativnu odgovornost” za repatrijaciju snosi kosovsko Ministarstvo za unutrasnje poslove. U pismu stoji:

“Zato sto sluzba zaduzena za granice, azil i migraciju ce odlucivati u buducnosti na osnovu toga ko potice sa Kosova, to znaci iz perspektive nemacke Liaison ofisa u Pristini da se ne moze vise desiti da policija za granice zabrani nekome ulaz u zemlju iz razloga sto osoba ne potice sa Kosova.”

Kada su ti dokumenti pripremani, oni koji su ga pisali orijentisali su se prema Ahtisarijevom planu, koji je opisao sve etape do konacne, kontrolisane nezavisnosti Kosova. Taj plan je predvideo period od 120 dana, pocevsi od dana kada se proglasi nezavisnost do trenutka kada na snagu stupi novi Ustav. U skladu s tim su oba dokumenta neka vrsta prelaznog perioda, u toku koga UNMIK i dalje zadrzava nadleznosti u oblasti repatrijacije ili ponovnog prihvata deportovanih osoba. Kao sto znamo, doslo je do jednostranog proglasenja nezavisnosti koje do danas nisu priznale sve zemlje.

U vezi sa deportacijom je UNMIK i dalje prvi sagovornik za zemlje domacine. Pa ipak, kosovsko Ministarstvo unutrasnjih poslova od 1. januara proverava zahteve da li su osobe koje treba da udju u proces readmisije zaista poreklom sa Kosova.

Sa konacnim povlacenjem UNMIK-a sa Kosova, kosovski drzavni organi ce sami obradjivati zahteve za readmisiju. Tada ce zavisiti samo od zemlje domacina, da li ce i dalje uvazavati stav UN odbora za izbeglice ili ne, i to samo u slucaju da se takav UN stav  ne izmeni, a postoji opasnost da do toga dodje.

Trebalo bi biti jasno da donosenje ovih dokumenta od strane kosovske Vlade ne ukazuje ni u kom slucaju samo na njihovu ocekivanu poslusnost. Zapravo su svi relevantni medjunarodni akteri ucestvovali na izradi tih dokumenata i cak su verovatno bili glavni akteri. Predvidjeno je da se kosovski drzavni organi potrude oko zakljucivanja bilateralnih sporazuma o repatrijaciji, a pri tome ce ih sve zemlje domacini docekati rasirenih ruku.

Do sada nismo, osim iz Nemacke i Svajcarske, dobili nikakve konkretne informacije o izmeni politike deportacije osoba sa Kosova. Pa ipak, treba poci od toga da ce sve zemlje, koje u proslosti pokusale da vrate Rome na Kosovo, ponovo raditi na tome, pa cak i vise nego ranije.

To takodje vazi i za susedne zemlje – Crnu Goru, Makedoniju i Bosnu i Herzegovinu. U samoj Srbiji vecina Roma sa Kosova nije integrisana i oni zive u uzasnim uslovima. U svim ovim zemljama Romi se koriste kao igracka u politickim interesnim igrama.

Nama danas posebnu brigu zadaje cinjenica da skoro da ni nema otpora prisilnoj deportaciji Roma na Kosovo. To se posebno odnosi na medjunarodne organizacije kao sto je Savet Evrope, koji je ranije znacajno doprineo tome da se uspori revnost u deportaciji od strane zemalja domacina.

Danas se govori o dobrovoljnom povrataku izbeglica, kao da je jednostrano proglasenje nezavisnosti Kosova i odluka o donosenju novog Ustava, u kome se malim manjinama nece pruziti nikakve garancije, odjednom poboljsala situaciju na Kosovu.

Neodlucni pozivi za integraciju izbeglica na lokalnom nivou u tom regionu ostace bez rezultata dok god zapadne zemlje insistiraju na deportaciji uprkos tome da upravo one imaju znatno bolje uslove za dugorocni prihvat i integraciju izbeglica.

Medjutim, posebno dramaticno je to da se ceo proces odlucivanja sproveo bez ucesca izbeglica.

Sa nasom internet stranicom Romano Them, pokusavamo da ostvarimo kontakt sa javnoscu. Na dobrovoljnoj bazi i bez ikakve finansijske potpore, politicki lobiramo i trudimo se da uspostavimo veze i razmenu iskustava izmedju izbeglica, kao i da ostvarimo kontakt sa onima koji su ostali na Kosovu.

Do danas, a vec je pet do dvanaest, takvi pokusaji su bez podrske velikih organizacija i javnost – bespomocni.