Povratak manjina na Kosovo je deficitaran. Brige o bezbednosti i loši ekonomski izgledi, naročito za kosovske etničke manjine, sprečavali su Rome i ostale Nealbance od povratka na Kosovo.UNHCR je sa obzirom na stalne potrebe za međunarodnom zaštitom pojedinaca sa Kosova obezbedio relativnu zaštitu protiv masovnih prisilnih povrataka ljudi ove grupe na Kosovo. 

Ovo bi moglo lako da se promeni sa nezavisnošću Kosova. Kosovska vlada je pod voćstvom međunarodnih organizacija zbog očekivanog “velikog priliva” prisilno vraćenih ljudi nakon odlaska UNMIK-a razvila politiku ponovog primanja i strategiju reintegracije. U prvoj vrsti ciljaju na etničke manjine Kosova, naročito Rome.

U dokumentu, objavljenom u prošlom novembru, je misija OSBE-a na Kosovu ocenila projekat povratka na Kosovo kao jednog od najskupljih na svetu a koji u isto vreme nema puno uticaja na vraćanje nealbanske populacije na Kosovo.

UNHCR je nakon 2000-te godine registrovao 17,938 tako zvanih povratka pripadnika manjina. Povraci manjina definisani su kao povraci osoba koje “pripadaju bilo kojoj etnički grupi osim većinskoj na mestu / u zajednici povratka” (UNMIK: Revidirani priručnik održljivih povrataka). Kosovski Srbi pretstavljaju najveći deo ovih povratka. Romi su tek na trećem mestu sa manje od 2 500 dobrovoljnih povratnika.

Dok UNHCR insistira da je njihova statistika osnovana na informacijama, proverenim na terenu, posmatrači ipak sumnjaju u njihovu istinitost. Navodno se većina tako zvanih povratnika na Kosovo vraćaju samo da prodaju svoje imanje i ubrzo opet odlaze.

Po rečima srpskog Ministra za Kosovo i Metohiju se realan broj povratnika kreće samo oko 3000 ljudi. Ministarstvo takođe tvrdi da je oko 20 000 ljudi napustilo Kosovo nakon NATO intervencije. Kosovo je još uvek jedan od glavnih regiona izvora tražilaca azila u Evropi

Od propalih povrataka…

Brige o bezbednosti zajedno sa nedostatkom poverenja u kosovske institucije i njihovu spremnost da zaštite kosovsku nealbansku populaciju su glavni razlozi zbog kojih se Nealbanci slabo vraćaju. Ekonomski izgledi su naročito mračni za Rome koji su uvek bili marginalizovani u kosovskom društvu. Danas jedva da nema Roma zaposlenih u kosovskim javnim institucijama. Međunarodne organizacije na Kosovu nisu mnogo bolje.

Evropska komisija primetila je u Izveštaju o napretku na Kosovu (2007):

“Situacija socijalno povredljivih osoba, naročito iz romskih, aškalijskih i egipćanskih zajednica, invalida, povratnika i interno raseljenih lica, ostaje razlog za brigu.”

“Generalno, bilo je malo napretka u poboljšavanju situacija romskih, aškalijskih i egipćanskih zajednica koje se još suočavaju sa veoma teškima uslovima života i diskriminacijom, naročito na područjima obrazovanja, socijalne zaštite, zdravstva, okućenja i zapošljavanja.”

Slične izjave dolaze i od američkog State departmenta koji u Izveštaju o praksama ljudskih prava u Srbiji (uključujući Kosovo) iz 2006 piše:

“Postoji zvanična i društvena diskriminacija prema kosovskim srpskim, romskim, aškalijskim i egipćanskim zajednicama u vidu zapošljavanja, socijalnih službi, upotrebe jezika, slobode kretanja, prava na povratak i ostalih osnovnih ljudskih prava… Tekom godine su se nasilje i ostali zločini prema manjinama i njihovom vlasništvu smanjili ali ovaj problem još postoji.”

Prema Godišnjem izveštaju 2007 organizacije Human Rights Watch je bilo kroz čitavu godinu na Kosovu prijavljenih 200 “međuetničkih zločina”. Iako su većinu žrtava ovih zločina pretstavljali Srbi, su Romi takodje trpeli etnički motivisane zločine.

Sam proces povratka bio je loše sproveden. I u ovom slučaju je najeksplicitnija Evropska komisija:

“Kosovo nema baze podataka za primenjivanje i nadgledanje procesa povratka. Zvanični odnosi između Ministarstva za povratak i beogradskog Koordinacionog centra za Kosovo  ne postoje, što sputava process povrataka.” 

“Ljudski resursi Ministarstva za povratak i zajednice te njihovi opšti kapaciteti i budžet nisu dovoljni za nastavak implementacije dokumentovanih projekata povratka.

(..)

Opštinski timovi nisu ispravno opremljeni za implementaciju politike povrataka. Kosovo nema baze podataka za implementaciju i nadgledanje procesa povratka.

(..)

Interno raseljene osobe iz svih zajednica suočavaju se sa stambenim problemima zbog nedovoljnih budžetskih alokacija. Takođe se susreću sa problemima registracije u javnim evidencijama.

(..)

Kosovo još nema strategiju reintegracije i budžeta za tražioce azila, odbijene sa strane zapadnih evropskih zemalja. Generalno, nema gotovo nikakvog napretka. Proces povratka ostaje glavni izazov.”

Kako pokazuje zajednički izveštaj OSBE-a i UNHCR-a (OSCE / UNHCR report) za 2003. godinu, Romi su bili u nepravednom položaju i u  slučaju pomoći kod rekonstrukcije. Projekat delimične rekonstrukcije romske mahale u Mitrovici, koji je bio dobro pokriven u medijima, nakon šest godina pruža veliki kontrast brojnim romskim naseljima i kućama koji nisu bili renovirani.

Romi pretstavljaju veliki deo 21 000 interno raseljenih osoba koje su rasejane između kolektivnih centara i privatnih smeštaja preko celog Kosova. U 2007. je vršilac dužnosti kosovskog Ombudsmana, Hilmi Jašari, napisao u godišnjem izveštaju (annual report):

“Mnogo Srba, Roma, Aškalija i Egipćana još živi u kontejnerima i kolektivnim centarima u Gračanici/Gracanice i u opštini Fushe Kosove/Kosovo polje na centralnom Kosovu te u Štrpcu/Shterpce i Prizrenu na jugu. Ove naseobine ukljućuju raseljene osobe iz 1999. godine i ostale koji su napustili domove tokom izgreda u martu 2004.” 

… do prisilnih povratka

Uprkos svim ovim nerešenim izazovima su kosovske institucije pod voćstvom UNMIK-a razvile ambicijozan plan za bavljenje masovnim prisilnim vraćanjem tzv. Povredljivih grupa na Kosovo nakon nezavisnosti:

Politika ponovog primanja  (Readmission Policy), koja je usvojena od Vlade Kosova 31. oktobra 2007, opisuje proces u kome UNMIK, i, nakon tranzicionog razdoblja koje bi trebalo da se završi kosovskom nezavisnošću, Vlada Kosova, ponovo prime osobe sa Kosova ili njihove najbliže rođake, koji su bili zatečeni da ilegalno ulaze ili borave na teritoriji druge zemlje. Strategija za reintegraciju vraćenih osoba (Strategy for Reintegration of Repatriated Persons), koja je primljena sa strane Vlade Kosova 10. oktobra 2007, uključuje detaljan plan za reintegraciju prisilno vraćenih ljudi, počevši od njihovog prijema na prištinskom aerodromu (ili čak ranije) do dolaska na konačnu destinaciju i reintegracije na Kosovo. 

Oba dokumenta pretstavljaju značajan okret zu kategoriji prisilnih povratka na Kosovo. Doduše, fokus je na repatriaciji tzv. povredljivih grupa: etničkih manjina uključujući Rome, Aškalije i kosovske Egipćane, starije ljude, decu bez pratnje, žrtve trgovine belim blagom i teško bolestne ljude; ljude koji su u prošlosti uživali relativnu zaštitu od prisilne repatriacije na osnovi UNHCR-ovog stava (UNHCR’s position) da pruža stalnu međunarodnu zaštitu pojedincima sa Kosova. Štoviše, izgleda da će ovaj stav postati prevaziđen nakon prenosa odgovornosti sa UNMIK-a na Vladu Kosova.

Oboje, politika ponovog primanja i strategija reintegracije, uključuju izvesna poglavlja koja se nanose na situaciju tzv. povredljivih grupa. Ove su u IOM-ovom Rečniku termina sa podrućja migracija (Glossary on Migration) definisane kao ” bilo koja grupa ili sektor društva koji je izložen većem riziku od diskriminatornih praksa, nasilja, prirodnih ili ekoloških katastrofa, ekonomskih poteškoća nego ostale grupe u zemlji” ili “bilo koja grupa ili sektor društva (kao što su žene, deca ili postariji) koji je u vremenima konflikta ili krize izložen većem riziku.”

Pripadnici etničkih manjina, iako se smatraju za deo povredljivih grupa, nisu tretirani na ovakav način ali postoje pojedinačni delovi u Strategiji reintegracije koji se na eksplicitni ili implicitni način odnose na Rome. Zajedno sa Aškalijama i kosovskim Egipćanima su stoga identifikovani kao jedan glavnih ciljeva planova repatriacije.

Ovo je slučaj u procesu registracije gde je naglašeno da “neki od povratnika nikad ranije nisu bili registrovani kod kosovskih nadležnih oblasti” stoga su ove oblasti zatražile da se povratnike informiše o važnosti registracije i procedura vezanih za nju: “Ovo je od posebne važnosti za grupe, izložene socijalnoj isključenosti i marginalizaciji, kao što su Romi, Aškalije i Egipćani, štoviše kad se vrate nakon više godina boravka u inostranstvu.”

Ovo je takođe slučaj u odnosu na obrazovanje gde Strategija reintegracije naglašava potrebu za osnovanjem časova jezika za decu koja “imaju poteškoće u komunikaciji i razumevanju njihovog maternjeg jezika ili jezika u kojem se školuju”. Dokumenat se takođe nanosi na potrebu za osnovanjem “posebnih razreda” ili “posebnih škola” za decu sa “posebnim potrebama” šta bi takođe moglo da se nanosi na romsku decu.

Najdirektnija referenca se međutim nalazi u fusnoti dokumenta koja se nanosi na procenjenih 100 000 ljudi sa Kosova koji žive u inostranstvu bez legalnog statusa: “Samo u Nemačkoj živi oko 53 000 ljudi sa Kosova bez legalnog statusa od kojih navodno oko 38 000 pripada romskoj, aškalijskoj ili egipćanskoj manjini.”

UNHCR smatra da su kosovski Romi u manjinskoj situaciji i kao takvi još trebaju međunarodnu zaštitu, stoga ne bi trebali da budu prisilno vraćeni na Kosovo. U junu 2006. je UNHCR ublažio zaštitu kosovskih Egipčana i Aškalija ali ipak odlučio da prisilni povratak ostane privremen ili na individualnoj proceni njihovih situacija.

Postojala su razmatranja u kojoj meri bi UNHCR mogao konačno da popusti pritiscima vlada zemalja domaćina koje su istovremeno glavni doprinosnici budžetu UNHCR-a, da se u potpunosti skloni zaštita izbeglica sa Kosova. U svakom slučaju Politika ponovog primanja i Strategija reintegracije krče put za izostavljanje pozicije UNHCR-a, bilo kakva ova bila.

Svakako je zanimljivo primetiti da oba dokumenta sa poteškoćama objašnjavaju da je UNMIK-ova politika prisilnih povratka osnovana na stavu UNHCR-a. Dokumenat o ponovom primanju objašnjava, da je UNHCR (UNSCR 1244 (1999)) ovlašćen da nadgleda bezbedan, dostojanstven i slobodan povratak izbeglica i interno raseljenih osoba. Već na sledećem koraku se ispostavlja da su kosovske vlasti uzele u obzir “stav” UNHCR-a i obavezale se na poboljšanje bezbednosne situacije i ponovo primanje ljudi sa kosovskim poreklom na osnovi međunarodnih standarda.

Slična primedba nalazi se par stranica dalje. Još par stranica dalje ponovljeno je da će UNMIK da se drži stava UNHCR-a kroz razdoblje tranzicije što logično diže pitanje šta će se desiti kasnije.

Još jedan nagoveštaj  nalazi se  u delu koji detaljno opisuje proces ponovog primanja. Tu je rečeno da treba u molbu za ponovo primanje uključiti i narodnost. Fusnota dalje objašnjava da će ova informacija da bude potrebna samo kroz period tranzicije, uz činjenicu da se UNMIK drži stava UNHCR-a, međutim nakon punog prenosa odgovornosti za ponovo primanje na kosovske vlasti, ova informacija neće više da bude potrebna. Ako je ovako zbog sprečavanja diskriminisanja prisilno vraćenih ljudi na osnovi njihove narodnosti, ovo istovremeno znači da ne može više da im se pruža posebna zaštita.

Strategija reintegracije ne ostaje kod nejasnih izjava nego ne ostavlja ni senku sumnje da će nakon samostalnosti autoritet UNHCR-a biti nesiguran.

“Do današnjeg dana je UNMIK-ova politika ponovog primanja u slučajevima prisilne repatriacije osoba koje potiću sa Kosova i ne ispunjavaju više uslova za boravljenje u njihovim trenutnim zemljama domaćinima, sprečavala vraćanje ovih tri grupa [kosovskih Srba, Roma i Albanaca u manjinskoj situaciji]. … Jednom kad bude mandat UNMIK-a istekao, situacija može da se promeni i zemlje domaćini ne moraju više da  prate preporuke UNHCR-a tako tesno kao danas.”

Sa kosovskim proglašenjem nezavisnosti masovni val prisilnih povratka Roma na Kosovo postaje bliska realnost.

Od odbijanja azila…

Tačna informacija o broju kosovskih Roma koji žive u inostranstvu bez rešenog statusa stalnog boravljenja ne postoji. Ovo se ne tiče samo ratnih izbeglica nego takođe ljudi koji su napustili Kosovo dugo pre rata da bi pobegli od siromašnosti i diskriminacije: “Mnogo povratnika je živelo u inostranstvu deset ili više godina pre nego što su im odbili molbu za azil,” objašnjava Strategija reintegracije.

Zapadna Evropa

Najveća grupa kosovskih Roma van Srbije navodno živi u Nemačkoj. Prema nedavnim brojkama (UNHCR januar 2007), je u Nemačkoj na osnovu tzv. Statusa tolerancije (“Duldung”) živelo 24 000 Roma, 8 200 Aškalija i 1 800 kosovskih Egipćana. Ovaj status obezbeđuje samo privremenu zaštitu od prisilnog vraćanja ili isterivanja i može da se ukine kad god nadležne vlasti procene da osnova na kojoj je bio podeljen više ne postoji.

U aprilu 2005 nemačka savezna vlada potpisala je sa UNMIK-om Memorandum rezumevanja (Memorandum of Understanding) o prisilnom povratku do 500 Aškalija i kosovskih Egipćana na Kosovo. Uzimajući u obzir UNHCR-ov stav o stalnoj potrebi za međunarodnom zaštitom pojedinaca sa Kosova, Romi su bili izuzeti iz prisilne repatriacije sa izuzetkom izvesnih grupa kriminalnih prestupnika. Ova procedura bila je revidirana 1. marta 2006 imajući u vidu sprovođenje prisilnih repatriacija Roma, Aškalija i kosovskih Egipćana. U 2007, Nemačka je bila prva zemlja koja je prisilno vraćala ljude na Kosovo: čitavih 896 od ukupno 3 125 prisilno vraćenih ljudi došlo je samo iz Nemačke.

U novembru 2006, je nemačka konferencija Ministarstva za unutrašnje poslove usvojila regulatornu proceduru za neregistrovane strance, tzv. “Bleiberechtsregelung”. Prema studiji (survey) Berlinskog ureda za integraciju, deset posto celokupnog broja “tolerisanih” imigranta u Nemačkoj bilo je do u mogućnosti da steknu dozvolu za boravljenje na osnovu ove uredbe, sa znatnim brojem još nerešenih molbi (podatak iz septembra 2007).

Studija takođe pokazuje da su izbeglice iz grupe kosovskih Roma umeli da iskoriste ove nove uredbe te ponekad mogli da regulišu svoj status, ali studija ne daje celovit pregled opšte situacije u Nemačkoj.  Izbegličke organizacije (Refugee organisations) kritikovale su preterane zahteve, koji su u određenim slučajevima sprečili ili odgodili pozitivna rešenja.

Sledeća velika grupa kosovskih Roma živi u Švajcarskoj. U prvoj reakciji (reaction) na kosovsko proglašenje nezavisnosti, portparol Saveznog ureda za migracije, Jonas Montani, rekao je da Švajcarska neće da promeni politiku prema tražiocima azila sa Kosova. U nekoj drugoj prilici njegova kancelarija razmatrala je da kosovski Srbi nemaju mogućnosti traženja unutrašnje zaštite u Kosovskoj Mitrovici. Njegove izjave bile su potvrđene sa strane šefa odeljenja Ministarstva za unutrašnje poslove u kantonu Vaud, Filipa Leuba, koji je u intervjuju (interview) rekao da kosovski Romi i Srbi na Kosovu još nisu bezbedni.

U više slučaja, na primer u Danskoj, kosovski Romi nisu prepoznati kao izbeglice na osnovi Ženevske konvencije (1951), stoga im se pruža samo privremena zaštita zbog humanitarnih razloga. Svi ovi ljudi su sada u opasnosti da ih se prisilno vrati na Kosovo.

Jugoistočna Evropa Jugoistočna Evropa pruža gostoprimstvo velikom broju kosovskih Roma. Ova brojka smanjila se tokom godina jer je sve više ljudi uspelo da ode u Zapadnu Evropu. Sa obzirom na pravni status treba da razlikujemo dve situacije; situaciju u Srbiji i Crnoj Gori gde su romske izbeglice smatrane kao interno raseljene osobe (internally displaced persons), i situaciju u zemljama kao što su Makedonija i Bosna gde su kosovski Romi smatrani kao izbeglice (refugees) jer su prelazili državne granice.

Srbija

Do kraja 2007. godine UNHCR je procenio da su oko 11 posto od 206 100 interno raseljenih osoba sa Kosova koje žive u Srbiji, Romi. Ova brojka može da bude i viša jer puno kosovskih Roma nije registrovano u Srbiji. U zajedničkom izveštaju (joint report) iz marta 2007, UNHCR i Praxis procenili su da se broj kosovskih Roma u Srbiji kreće oko 40 000 ljudi.

Kosovski Romi nisu bili naročito dobro primljeni kod srpskih vlasti i trebali su da se suočavaju sa mnogostrukom diskriminacijom. U 2007, američki State Department (US State Department) primetio je:

“Lokalne vlasti su bile često nesklone obezbeđivanju smeštaja za njih sa nadom da će Romi da napuste zajednicu ako im se ne obezbedi smeštaj… . Ako su se Romi uprkos svega smestili, to je često bilo u zvaničnim kolektivnim centarima sa minimalnim ugodnostima, ili, češće, u privremenim logorima u blizini većih gradova.”

Srpski savet za izbeglice (Serbian Refugee Council) kritikovao je, da se “Program implementacije nacionalne strategije za rešavanje problema izbeglica i interno raseljenih osoba u Srbiji 2002. godine fokusirao isključivo na izbeglice, dok je jedina opcija, ponuđena interno raseljenim osobama, da se vrate na Kosovo.”

Isto mišljenje nalazi se takođe u Nacionalnom akcionom planu usvojenom u kontekstu Decenije za ukljućivanje Roma (Decade for Roma Inclusion).

Crna Gora

U novembru 2007. Crna gora je obezbedila smeštaj oko 16 000 interno raseljenim licima, koja su po rečima UNHCR-a uglavnom Romi.

Bez obzira na činjenicu da su bili do nezavisnosti Crne gore građani iste zemlje, interno raseljene osobe sa Kosova nisu imale pristup civilnim, političkim, ekonomskim i socijalnim pravima. Kao što je ukazao Amnesty International, civilna registracija bila im je odbijena, i bio je UNHCR, ne crnogorske vlasti, onaj koji im je pružao smeštaj, zdravstvene usluge i socijalne ugodnosti.  .

Nakon nezavisnosti je Crna gora u junu 2006 primila novi zakon o azilu koji je stupio na snagu 25. januara 2007. U teoriji, ovaj zakon bi dozvoljavao interno raseljenim osobama iz grupe kosovskih Roma da traže azil; međutim crnogorska vlada fokusirala se je na njihovo vraćanje na Kosovo ili na upućivanje u Srbiju ili u druge zemlje.

U februaru 2007., crnogorsko Ministarstvo unutrašnjih poslova otvorilo je sa kosovskim nadležnim institucijama pregovore o vraćanju izbeglica.

Makedonija

Od samog početka Makedonija je bila nesklona priznavanju statusa izbeglica kosovskim Romima sa obzirom da su bili u nadležnosti Srbije i Crne gore. Konačno su bili prepoznati na osnovu statusa “Osobe sa privremenom humanitarnom asistencijom”, koji je istekao u septembru 2003, terajući ljude koji su hteli da ostanu da traže azil pod novim zakonom (law).

Međutim, samo oko 28 pripadnicima romske, aškalijske i egipćanske zajednice sa Kosova bio je odobren azil u Makedoniji što je broj koji se skoro nije promenio u poslednje tri godine.

Romske izbeglice u Makedoniji, uključujući Aškalije i kosovske Egipćane, možemo da razdelimo u dve grupe: prvu, veću grupu pretstavlja većina primera – to su ljudi koji su dobili privremenu zaštitu; a drugu grupu pretstavljaju ljudi kojima je molba za azil odbijena ili su još u postupku.

Makedonska procedura određivanja statusa izbeglica kritikovana je sa strane Evropske komisije (EU Commission) i američkog   Department of State zbog brojnih nedostataka. State Department takođe je primetio negativne predreasude prema Romima.

UNHCR je u svom Globalnom pozivu 2006 izjavio: “Prizivnim telima još nedostaje znanje i nezavisnost koji su potrebni za efektivno funkcionisanje uprkos UNHCR-ovoj pomoći da se ovo reši.”

Makedonske vlasti se nisu trudile da integrišu romske izbeglice sa Kosova, i, u 2008., UNHCR još  nastavlja da ih obezbeđuje osnovnom zaštitom, uključujući zdravstvenu opskrbu.

U 2007, UNHCR je  u Global Appeal 2008 – 2009 primetio:

“Izdržljiva rešenja za ove izbeglice su nerazdvojivo vezana za budući status pokrajine. Mogućnosti za lokalnu integraciju ostaju ograničene…. UNHCR će da asistira tražiocima azila i izbeglicama koji žele da se vrate dobrovoljno.”

Već u 2005. su makedonske vlasti sa kosovskim privremenim institucijama stupile u pregovore o repatriaciji izbeglica. Makedonski sekretar u Ministarstvu za rad i socijalnu politiku, Aco Janevski, izjavio je na konferenciji za štampu (press conference):  “Mi ne želimo da isteramo kosovske izbeglice ali normalno je da vršimo pritisak u vezi sa njihovim povratkom u zemlju izvora sa obzirom na interes makedonskih građana.”

Ako su ovi pregovori ikad bili prekinuti, verovatno će da se nastave nakon kosovske nezavisnosti.

Bosna i Hercegovina

Kao Makedonija, Bosna i Hercegovina takođe je bila glavna tranzitna zemlja za kosovske Rome. Prema tvrđenju Udruženja za ugrožene ljude, u BiH je u godinama 1998 i 1999 ušlo između 12 000  i 15 000 kosovskih Roma.

Prema podacima UNHCR-a u BiH još se nalazi 800 hiljada romskih izbeglica sa Kosova. Većina ih živi u kolektivnim centarima u Bosanskem Petrovcu, Mostaru i Sarajevu. Međutim, Udruženje za ugrožene ljude procenjuje da značajan broj kosovskih Roma nije registrovan i ocenjuje realan broj na oko 1000 osoba.

Kao Makedonija,  BiH isto nije imala zakon o azilu za vreme masovnih dolaska sa Kosova i obezbedila je ljudima privrmeni prijem na osnovi Instrukcija za privremeni prijem izbeglica iz Savezne republike Jugoslavije u BiH (Instruction on the Temporary Admission to Bosnia and Herzegovina of Refugees from the Federal Republic of Yugoslavia), izdatih 20. maja 1999.

Ovaj status bio je regularan do septembra 2007. Američki Department of State primetio je u Izveštaju o ljudskim pravima 2006  (Human Rights Report 2006): “Do oktobra [2006] vlada ovih izbeglica nije integrisala u lokalnu zajednicu ili im sredila stalni status u zemlji.” 

Uprkos insistiranju predstavnika međunarodne zajednice, uključujući Veće evropskog komisara ljudskih prava (Council of Europe Commissioner for Human Rights), Tomasa Hamerberga, da obezbede održljivo rešenje za kosovske romske izbeglice, su bosanske vlasti u septembru 2007 napravile kraj režimu privremene zaštite.

Prema tvrdnjama Evropske komisije se ova odluka tiče oko 3 000 osoba, uključujući 700 kosovskih Roma koji su sad prinuđeni da traže azil ili napuste zemlju. Prema UNHCR-u (Global Appeal 2008-9) se je većina stanovnika kolektivnih centara prijavila za azil. Kako god, njihovi izgledi za uspeh su navodno loši.

U pismu Evropskom forumu Roma i Travelera u maju 2007 bosanski Ministar za ljudska prava i izbeglice Safet Halilović izjavio je da ima njegova vlada ambiciju da vrati sve izbeglice sa Kosova na mesta gde su ranije živeli jer ne želi da podržava politiku etničkog čišćenja (sic!). 

… do vraćanja izbeglica

Dopis (note) iz 17. decembra 2007 nemačkog Saveznog ministra unutrašnjih poslova Uve-ta Širmana ministrima saveznih država potvrđuje ideju da će usvojenje politike ponovog primanja sa strane Vlade Kosova voditi ka velikoj promeni u politici repatriacije kosovskih etničkih manjina.

Širman objašnjava glavne promene, uveđene primanjem politike ponovog primanja. Po njegovoj interpretaciji će se sa njenim uvođenjem 1. januara 2008 poništiti memorandumi i odgovarajući dopisi potpisani između UNMIK-a i nemačke savezne vlade u godinama 1999, 2003 i 2007. 

On je aludirao pre svega na propisanu kvotu za prisilne repatriacije pripadnika etničkih manjina sa Kosova. Sledstveno, etničko poreklo osobe neće više biti važno i “skeniranje” etničkih manjina će da postane zastarelo. Ipak priznaje da još postoje određena ograničenja za prisilno vraćanje Roma na Kosovo, ako uzmemo u obzir činjenicu da UNMIK nastavlja da bazira svoje odluke na stavu UNHCR-a.

On se nada da će prenos operacionih nadležnosti ponovog primanja sa UNMIK-a na kosovsko Ministarstvo unutrašnjih poslova pomoći ovoj proceduri jer će kosovske nadležne institucije uzimati u obzir geografsko poreklo osobe koja treba da se vrati.  Poziva se na reči Nemačke kancelarije u Prištini koja očekuje da ljudi neće više biti vraćeni na kosovsku granicu sa argumentum da nisu sa Kosova.

Kad bude Nemačka stavila ove promene u praksu, možemo da očekujemo da će vlade drugih zemalja pratiti njihove korake.

Nekoliko praktičnih i ostalih razmišljanja

Prisilni povraci na Kosovo dižu broj praktičnih razmatranja, variirajućih od raspolaganja sa odgovarajućim smeštajem, zdravstvenim kapacitetima ili školskim prostorijama do kapaciteta kosovskih institucija za bavljenje sa “velikim prilivom” prisilnih povratnika. U tom kontekstu je najiskaznije da Akcioni plan koji bi trebao da prati strategiju nije ispunjen na vreme.

Budžet za implementaciju Strategije reintegracije predviđen je za povratak do 5000 ljudi, ali iz dokumenta je primetljivo da nedostaju finansijska sredstva za primernu implementaciju svih predloženih mera. Jasno je, dakle, da će veći deo troškova reintegracije pasti na ramena već depriviligovanih zajednica.

U slučaju Roma, a najzad i drugih zajednica, su u pitanju mnogo bitnija pitanja. To se tiče na primer pitanja dokumentacije, kako ličnih karti tako i vlasništva, ali i problem bezbednosti, zaštite i slobode kretanja.

Strategija reintegracije upozorava, na primer, na probleme koji bi mogli da potiču od neuspelog pokušaja da se donese adekvatna dokumentacija:

“Nedostatak bilo kojeg starog dokumenta ili stalne adrese na Kosovu rezultiraće u neuspešnoj kvalifikaciji za socialnu pomoć. Može da spreči dostup do obrazovanja i zaposlenja i postane realna prepreka u reintegraciji manjinskih grupa.”

UNHCR je išao dalje i upozorio na rizik da Romi, Aškalije i kosovski Egipćani ostanu bez države:

“Osim ako je zakonodavstvo nakon rešenja statusa Kosova dalje usavršeno, će određeni delovi populacije biti izloženi riziku da ostanu bez države. Ovo se odnosi naročito na najpovredljive etničke zajednice, uključujući Rome, Aškalije i Egipćane, koji, zbog svoje socijalne marginalizacije, nisu bili u mogućnosti (ili nisu želeli) da se registruju kao stanovnici Kosova.” (UNHCR: Global Appeal 2008 – 9)

Strategija reintegracije takođe prepoznaje probleme vezane za nedostatak zvaničnih prava vlasništva nekretnina:

“Značajan broj potencialnih prisilno vraćenih osoba pripada manjinskim grupama, stoga postoji mogućnost da su živeli u neformalnim uslovima držanja imovine (na primer, nisu zvanično  registrovali vlasništvo svojih prebivališta) pre nego što su napustili Kosovo. Radi toga mogu nakon povratka da se suočavaju sa poteškoćama kod traženja smeštaja, rekonstrukcije njihovog imanja i/ili dožive negativne posledice zbog simovinskog statusa (sankcije za nezakonitu građevinu, manjak dostupa do osnovne infrastrukture, manjak adresa etc).”

Dokumenat uključuje čitav odsek o tzv. Humanitarnim transportima od čega potiče da će prisilni povratnici morati da prime određena ograničenja slobode kretanja. Dokumenat takođe razmatra marginalizaciju i socijalnu isključenost Roma, Aškalija i kosovskih Egipćana, čemu bi trebalo nameniti još više pažnje nakon njihovog višegodišnjeg boravka u inostranstvu.

Na poteškoće sa kojima se suočavaju prisilni povratniki se obrača i sedmi godišnji izveštaj (seventh annual report) kosovskog Ombudsmana gde stoji da “postoji mnogo slučajeva u kojima su ljudi koji su mogli, probali da se vrate u svoje bivše zemlje domaćine na bilo koji, obično ilegalni način.”

Prisilni povraci Roma i drugih etničkih manjina na Kosovo posledično dižu veliki broj pitanja ljudskih prava, počevši od poštovanja međunarodnih konvencija vezanih za azil i slobodu kretanja, kao na primer princip ne-vraćanja kako je opredeljen u 33. članu Ženevske konvencije iz 1951. godine, trećem članu Evropske konvencije o ljudskim pravima i 19. članu Poglavlja o temeljnim ljudskim pravima u Evropskoj uniji, do obezbeđivanja političkih, ekonomskih in socijalnih prava. 

Rezolucija 1244 iz 1999. godine (UN Security Council Resolution 1244) reafirmiše pravo svih izbeglica i raseljenih osoba da se bezbedno vrate u svoje domove.  Plan implementacije standarda (Standards Implementation Plan), usvojen u 2004. godini uslovio je rešenje kosovskog statusa sa obezbeđenjem bezbednog i dostojanstvenog povratka izbeglica.  U 2006. je UNMIK-ov revidirani priručnik za održljivi povratak (UNMIK’s Revised Manual for Sustainable Returns) uveo pravo na slobodnu odluku o mestu povratka. Prinuđivanje izbeglica povratku je implicitno priznavanje poraza međunarodne zajednice da stvori uslove za bezbedan povratak manjina na Kosovo.

26 februar 2008

Romano Them

Advertisements