Izbeglicki Komitet R.A.E
s kancelarijom u Opstini
Suto Orizare
Skoplje R. Makedonija 1000
e-mail: refugeek@sonet.com
Tel: +389-596-676

Sastanak članova izbegličkog Komiteta R.A.E. sa prostora Kosova koji su nastanjeni u R. Makedoniji sa statusom privremene humanitarne asistencije s Komisarom za Ljudskih Prava Saveta Evrope, G. Thomas Hammarberg i

27.02.2008 – Na sastanku smo razgovarali o našim aktuelnim problemima kao što je zaštita na osnovi međunarodne Konvencije o izbeglicama iz 1951 godine i univerzalne deklaracije 1967 godine, čija je potpisnica i R. Makedonija, gde smo izbeglice sa prostora Kosova povodom konflikta 1999. godine bili proterani sa naših večnih ognjišta. Kao takvi kvalifikujemo se za zaštitu sa strane UN i UNHCR-a na osnovi Ženevske konvencije iz 1951 godine koja brani prava izbeglica bez obzira na boju kože i naciju .

Tema razgovora bila je i naša pokretna i nepokretna imovina na Kosovu i njena pravna zaštita. Razmatrali smo sta će biti sa njom i ko treba da nam plati odštetu s obzirom da je Kosovo sad nezavisna država, koju su neke članice Evropske Unije već priznale, a mi, izbeglice, odnosno Romi kao eksperti za romska pitanja nismo bili konzultirani. Stoga  se osećamo diskriminisani, tako Romi koji živimo na Kosovu kako Romi u dijaspori, pa se pitamo ko bi trebao da pravi nacijonalnu strategiju za Rome ako ne Romi sami.

Međitlija je bila borba za naša prava, međutim međunarodna zajednica je to naopako protumačila da mi navodno želimo da uđemo u treću zemlju. Mi smo izašli na Granični prelaz Međitlija da pokažemo svetu naš vlastiti stav i naše nezadovoljstvo sa diskriminacijom i manipulisanjem, tako sa strane UNHCR -a i međunarodne zajednice kako i nevladinih organizacija u Makedoniji gde se ne poštuju Ženevska Konvencija i univerzalna deklaracija koje potpisnica je R.Makedonija (1967 god).

Mi, kosovski Romi, smo bili radnici u svim društvenim preduzećima širom Kosova i nismo bili socijalni problem jer smo živeli od svog sopstvenog zarađenog mesečnog prihoda pa se pitamo ko će da nam plati naša radna mesta za sve godine koje smo izgubili i ko je kriv za to. Obrazovanje naše dece je u katastrofalnom stanju i to u 21. veku gde je nauka i tehnologija znatno napredovala. Često se prebacuje roditeljima da ne dozvoljavaju deci da pohađaju osnovno obrazovanje, što apsulutno nije tačno. Da li se ko pita da li ova deca imaju uslove za pohađanje osnovnog obrazovanja, da li imaju školski pribor, odeću, obuću, i pare za ručak koji bi trebali da dobiju u školskim ustanovima? Da li se neko pita zašto naša deca pohađaju nastavu u školskom dvorištu, svi razredi u jednom kontejneru, a ne unutar škole? Molim vas, gospodo, takva nastava se odrzavala posle drugog svetskog rata! Je li tome tako jer  smo izbeglice? Dokle će da traje diskriminacija naše dece?

Program za azil je rezultat višednevnih protesta na graničnom prelazu Međitlija gde smo izrazili naše nezadovoljstvo sa međunarodnom zajednicom. Mi znamo da je Makedonija siromašna zemlja u tranziciji i da nije zadužena za naše trajno rešenje. Za trajno rešenje je moralno i materijalno zadužena sama međunarodna zajednica, odnosno članice Evropske Unije. Iz tog razloga smo hteli da pređemo granicu i da nas prihvati Grčka, koja je clanica Evropske unije, štoviše, u ono vreme je bila i predsedavajuća zemlja Evropske Unije. Međunarodna zajednica je prema nama uradila nimalo demokratske korake, umesto toga je nad nama zajedno sa makedonskom policijom na najbrutalniji način izvršila nasilje. Fizičkom silom je izbeglicama sa prostora Kosova sprečila da traže svoja demokratska prava koja im pripadaju.

Posle višednevnih protesta na graničnom prelazu Međitlija mi smo bili vraćeni jer je Republika Makedonija pod ultimatumom međunarodne zajednice 23. avgusta 2003 donela program za azil. O tome je zvaničnik romske političke partije Neždet Mustafa rekao: “Po meni je ova odluka veoma komična jer Makedonija nema sredstava za primenjivanje ovakvog programa. Stvarno je komično i krajnje neodgovorno.” Mi smo strategiju za program azila prihvatili jer smo imali ultimatum sa strane UNHCR-a (koji je ujedno bio i glavni kreator tog diskriminativnog programa), da ćemo biti proterani u slučaju da ne apliciramo za azil.

Mi nismo bili protiv aplikacije već protiv činjenice da se dvostruka diskriminacija prema nama, istovremeno izbeglicama i Romima neće promeniti, jer smo imali dosta iskustva sa međunarodnim organizacijama u Republici Makedoniji, kao sto su UNHCR, OEBS, Evropska Unija i nevladine organizacije koji su samo obećavali da će nam obezbediti bolji smeštaj, zdrastvo, obrazovanje, itd..

Međutim, istinita slika današnje situacije je da nema adekvatne medicine, potrebnih lekova za pacijente izbeglice, nema uslova za pohađanje osnovnog obrazovanja, nema adekvatnog smeštaja za potrebe izbeglica; izbeglice sami moraju da nađu smeštaj i pored toga da plaćaju Republici Makedoniji sve komunalije kao što su struja i voda. Cene za kirije su takođe dosta drastične. Vlada Makedonije posle apliciranja za azil izbeglicama ništa nije dala za odeću, obuću, školski pribor za decu, zdrastvo, itd..

2001. godine UNHCR je 310 izbeglica iz zajednica Aškalija i Egipćana kao kvotu deportovao za Ameriku kao rezultat konflikta u Republici Makedoniji, dok u svojem zadnjem izveštaju UNHCR tvrdi da moraju Aškalije i Egipćani da se vraćaju na Kosovo i nemaju potrebe za međunarodnom zaštitom, dok za Srbe i Rome u isto vreme nema vraćanja. Zar to nije očita diskriminacija sa strane UNHCR-a sa obzirom na Ženevsku Konvenciju gde stoji da ne postoji razlika izmedju rase, vere, boje, etničke pripadnosti i države izvora?

Ženevska konvencija takođe podrazumeva trajno rešavanje problema izbeglica na tri načine:

1. dobrovoljna repatrijacija

2. integracija u zemljama gde se izbeglice nalaze

3. treća zemlja

UNHCR ima spisak ljudi koji su se prijavili za povratak. UNHCR takođe ima spisak izbeglica koji su zainteresovani za integraciju, od kojih je većina u mešovitim brakovima. Postavlja se pitanje šta sa onim izbeglicama koji ne mogu da se integrišu ili vrate iako imaju imovinu dokumentovanu, a bili su fizički napadnuti sa strane nepoznatih Albanaca, neko je pokušao da im kidnapuje dete itd. Ovakvi slučajevi su poznati UNHCR-u i Ministarstvu unutrašnjih poslova R.Makedonije. Ovakvih ili sličnih slučajeva je jako malo, stoga se pitamo  da li za njih postoji šansa za upućivanje u treću zemlju.

Poštovani Komisar za Ljudskih Prava Saveta Evrope,

Šta možemo mi da uradimo je, da preporučimo makedonskoj vladi da nas integriše? Međutim, problem je, da niko ne zna kakva će biti i kako će se razvijati situacija na Kosovu i kako će to da utiče na integraciju. Naš stav je sledeći:

Mi vas posebno cenimo i poštujemo jer pažljivo pratimo vaše izveštaje koji su veoma realistični i iskreni jer ništa ne obečavate pre nego nešto konkretno uradite. Zamolili bi vas da uz vašu preporuku Vladi Makedonije kao opciju za specifične porodice koje ne mogu da se vrate i integrišu, predložite i treću zemlju.

Izbeglice proterani sa prostora Kosova, nastanjeni u Republici Makedoniji sa statusom tražilaca azila sa potpuno izgubljenom boljom budućnosću i perspektivom